Istorijat i razvoj JSV

Najveći doprinos istraživanju istorije džudo sporta na prostorima Vojvodine dao je profesor dr Slavko Obadov radom na monografiji „50 GODINA NASTANAKA I RAZVOJA DŽUDOA NA PROSTORIMA VOJVODINE“.

Ovaj tekst je izvod iz monografije profesora Obadova:

NASTANAK I RAZVOJ DŽUDOA NA PROSTORIM  VOJVODINE

PRVA SAZNANJA O DŽUDOU NA PROSTORIMA VOJVODINE

Prva saznanja o džudou u Vojvodini došla su preko džudo-doa, koji su tadašnji malobrojni treneri u Srbiji jedino poznavali. Naime, u junu mesecu 1954. godine takmičar Jugoslovenske rvačke reprezentacije Ljubomir Ivanović osvojio je titulu prvaka Sveta u džudo-dolu. Ovaj, tada veliki uspeh jugoslovenskog sporta. Novosadski list Dnevnik je 17. juna 1954. godine, u rubrici VESTI I DOGAĐAJI objavio sledeći članak:

„LJUBA IVANOVIĆ PRVAK SVETA U JUDO SPORTU

- Odenze: Ljuba Ivanović, rvač „Partizana“ iz Beograda osvojio je prvo mesto na svetskom prvenstvu u judo-sportu, modernoj džiu-džici, koje je održano u Danskom gradu Odenze“.

- Ovako veliki rezultat, koji je u to vreme postigao jedan Jugoslovenski sportista, u jednom novom do tada nepoznatom sportu za sportsku javnost, veoma brzo je bio iskorišćen za upoznavanje sa tajnama džudo-doa. Prve demonstracije ovog sporta prikazane su novosadskoj publici juna meseca 1954. godine, za vreme rvačkog susreta u Novom Sadu na košarkaškom stadionu „Eđščeg“ između reprezentacija Jugoslavije i Turske u rvanju grčko-rimskim stilom. Elemente džudo-doa demonstrirao je prvak Sveta, Ljubomor Ivanović.*

*Subotić R: Judo sport oduševio publiku, Dnevnik, Novi Sad juna 1954. godine.

Veoma brzo, nakon javne prezentacije džudo-doa, odgovorni ljudi za razvoj sporta i fizičke kulture, iz Teškoatletskog Odbora Vojvodine, pre svih Milojko Tubić, dr Branko Mrkić i Dragiša Cvejić, počeli su raditi na projektu upoznavanja sa novim sportskim aktivistima i približavanje sportskoj omladini novopridošle borilačke veštine, kao što su džiu – džica i džudo – do. Ove borilačke veštine bile su u to vreme veoma interesantne sa aspekta razvoja borbenih veština i stvaranja sistema opštenarodne odbrane, u svim oblastima koje su imale taj zadatak. Novonastale sekcije borilačkih veština svrstane su u okviru teškoatletskih saveza i klubova, kojih je tada bilo u svim većim mestima Vojvodine i koji su radili sa omladinom na razvoju i omasovljenju sportrova, kao što su rvanje, boks, dizanje tereta.

Veliki doprinos i napore da džudo sport zaživi na prostorima Vojvodine dali su nastavnici i saradnici više Pedagoške škole u Novom Sadu, odsek fizičkog vaspitanja, a pre svih Prof. dr Branko Mrkić, koji su šezdesetih godine u okviru nastavnog plana i programa škole organizovali za vojvođanske pedagoge razne vidove stručnih usavršavanja, koja su realizovana na seminarima. U okviru jednog od tih seminara, profesori Više pedagoške škole su učesnike seminara upoznali sa novim sportom, koji se zvao džudo – do i koji je nekoliko godina ranije zaživeo na prostorima Jugoslavije. Na seminaru, koji je u leto 1955. godine organizovan na „Đačkom igralištu“, Profesor Mrkić je pozvao prvaka sveta u džudo – dou, Ljubomira Ivanivića, koji je učesnike seminara upoznao sa novom borilačkom veštinom, koja je došla sa Dalekog istoka. Učesnici tog seminara, između ostalih, bili su mr. Lajoš Sokolaj, Vasilije Jovanović, Mihajlo Kovač i drugi.

Mihajlo Kovač – Mišika koji je ceo svoj pedagoški vek proveo u rukometu, ali je na samom početku svog pedagoškog rada bio upućen (dekretom raspoređen) na seminare borilačkih sportova. Profesor Kovač (koji je kasnije magistrirao i doktorirao i postao redovan Profesor na Fakultetu fizičke kulture), u svojim usmenim kazivanjima rekao je sledeće:

„Kao mlad nastavnik fizičkog vaspitanja (završena Viša pedagoška škola) bio sam upućen, zajedno sa kolegom Vasilijem Jovanovićem, od strane Milojka Tubića i profesora Branka Mrkića, na seminar na kojem smo trebali da se upoznamo sa novim borilačkim veštinama, džiu – džicom i džudom. Seminar je bio održan u Sloveniji u Mariboru, a stručni deo seminara je vodio japanski džudo stručnjak Nagaoka i jedan austrijski trener, stručnjak za džiu-džicu. Nakon povratka iz Slovenije, profesor Mrkič i Milojko Tubić organizovali su seminar u Novom Sadu. Seminar u Novom Sadu bio je održao na Đačkom igralištu, gde su na travnati teren svakodnevno postavljane kožne gimnastičke strunjače, na kojima su se uvežbavale tehnike džiu – džice i džudoa. Vasa Jovanović i ja smo prikazivali elemente džiu-džice i džudoa, koje smo naučili na seminaru u Sloveniji. Glavni predavač na seminaru je bio Ljubomir Ivanović, svetski prvak u džudo – dou, koji je prisutne studente Više pedagoške škole i druge sportske aktiviste, upoznao sa osnovnim tehničkim elementima borilačke veštine džudo – doa. Cilj seminara je bio da se novo školovani pedagozi Više pedagoške škole u Novom Sadu i vrsni aktivisti u fuzičkom vaspitanju, upoznaju sa tehnikama džudoa i džiu – džice“.

Iako je prvi džudo klub na prostorima bivše Jugoslavije osnovan 1951. godine u Zagrebu, a 1953. godine u Beogradu, prva saznanja o borilačkim veštinama sa Dalekog Istoka, došla su u našu javnost putem štampe tek 1955. godine. Naime, 15.09.1955, godine u novosdskom listu Dnevnik, novinar St. Damjanov napisao je tekst o borilačkim veštinama džiu – džicu, judo i judo – do. Teks je imao sledeći sadržaj:

„ DŽIU – DŽICU, JUDO I JUDO – DO

ZABORAVI DA IMAŠ SNAGU

SPORTOVI KOJI RAZVIJAJU BRZINU, IZDRŽLJIVOST I

SNALAŽLJIVOST

Džiu-džicu je japanski naziv za samoodbranu bez oružja. U prevodu to znači „nežna odbrana“. Zaboravi da imaš snagu, to je lozinka svakog ko hoće da nauči ovaj sport.

Džiu – džicu se sastoji od niza zahvata pomoću kojih se borac brani od najrazličitijih napada ili oslobađa od neugodnih situacija. Japanci su u taj sistem ugradili još i veštinu napada koju oni nazivaju „atemi“. Ova se veština sastoji u raznim opasnim udarcima i zahvatima, kojima se protivnik potpuno onesposobljava za borbu. Džiu – džicu je u suštini mudro izmicanje pred grubom snagom. Inteligentnom borbom pobeđuje se brutalna sila. To znači da čovek koji je telesno slabiji može onemogućiti jačeg i naoružanog protivnika, ako primeni specijalne zahvate i ako zna da se brzo snađe u stvorenoj ili nametnutoj situaciji. Ko se bavi ovim sportom mora imati odličnu telesnu kondiciju i mora marljivo trenirati. Džiu – džicu ne zahteva snagu, ali onaj ko se njime bavi mora imati veliku brzinu, izdržljivost i biti vrlo snalažljiv.

„NEŽNI PUT….“

Judo (ili džudo) znači „nežan put“ i predstavlja borbeni sport. Stvorio ga je na osnovu džiu-džice japanski profesor Jigoro Kano. On je izbacio iz samoodbrane za život opasne udarce i zahvate i zamenio ih bacanjuma. Stvorena su pravila borbe i stupnjevi znanja. Postoji šest učeničkih stupnjeva deset majstorskih. Sistem je podeljen na bacanja „nagevaza“ i parter „katamevaza“ koji je opet podeljen na zahvate držanja, poluge i gušenja.

…. „PROŠIRENI PUT“

Judo-do (ili džudo – do) znači proširen put. Stvorio ga je Austrijanac Profesor Flesk. On je primetio da neke stvari u judo – sportu ne odgovaraju mentalitetu belaca, pa je pronašao niz bacanja koja su učinila borbu dinamičnijom, ali i grubljom. Judo – do ima posebna pravila koja dopuštaju mnoge zahvate zabranjene u judo – sportu (poluge na nogama i kičmi).

Sa svim ovim disciplinama zahvati se izvode bez upotrebe snage, koristeći se impulsom protivnika i fizikalnim zakonima ravnoteže i poluge. Bitno je protivnika izbaciti iz balansa, a to se mora izvršiti tako brzo da on to i ne primeti. Ako je zahvat pravilno izveden do kraja, oslobađanja nema, jer svaki pokušaj prouzrokuje protivniku samo bol, te je primoran da se preda.

DŽIU – DO KOD NAS

Ovi sportovi u Jugoslaviji su se počeli razvijati tek posle rata. Prvi klub osnovan je 1950 godine u Zagrebu (džiu-do klub „Rade Končar“), a drugi 1953. u Ljubljani. U Teškoatletskom savezu Jugoslavije osnovana je stručna komisija za judo-sport koja pruža svestranu pomoć klubovima. Lubomir Ivanović postao je u Danskoj prvak sveta u judo-do sportu. On sada vrlo marljivo i neumorno radi na podizanju ovog sporta kod nas. U beogradskom „Partizanu“ osposobio je za judo – do mnoge mlade ljude.

Savet za unapređenje sporta u Srbiji u cilju uzdizanja kadrova organizovao je u Novom Sadu tečaj za judo-do sport. Tečajem rukovodi prvak sveta Ljubomir Ivanović.

Posle tečaja ovaj sport će se još više raširiti u našoj zemlji. To je plemenit i koristan sport i treba pružiti pokretačima punu podršku. Omladina će judo-do primiti sa oduševljenjem“.

ST. DAMJANOV

U okviru teksta je fotografija Lubomira Ivanovića i fotografija egzibicija Ljubomira Ivanovića u borbi.

Koliko je džudo sport bio poznat na prostorima Vojvodine može se videti iz malobrojnih tekstova, koji su veoma retko objavljivali podatke o novom Dalekoistočnom sportu, koji se tih godina probijao na prostore Vojvodine.

Novosadski list Dnevnik objavio je 14. novembra 1958. godine na sportskoj stranici sledeći tekst:

„MALO POZNAT A KORISTAN SPORT

ŠKOLE DŽUDO – a U NOVOM SADU

Snaga u drugom planu – Ženska omladina će zavoleti džudo

- Iduće godine i Vojvođani na državnom prvenstvu.

NIJE PRVI PUT da se u Novom Sadu govori o jedno malo Poznatom sportu – džudou. Još s proleća 1957. godine četrdesetak mladića, isprva iz radoznalosti, počelo je da uči veštinu samoodbrane kod koje je snaga u drugom planu a dominira refleks, brzina i uvežbanost. Posle tri meseca rada, u sali Pionirskog doma, naišle su prve teškoće. Trebalo je naći novu dvoranu jer je Pionirski dom iz opravdanih razloga bio primoran da otkaže gostoprimstvo ljubiteljima ovog sporta

Sportska oprema – 8000 dinara!

Sala za trening nije pronađena i pored zalaganja trenera Sokolaja i Sekulića. Ali, ideja o popularisanju džudo-a nije propala. Nedavno je Savez spoprtova Novosadskog sreza, kako kaže sekretar džudo odbora Srbije Pavle Sekulić (instruktor džudo-a, koji će biti jedan od trenera ovog sporta u Novom Sadu) obezbedio finansijska sredstva i uskoro će početi sa radom.

Postojaće dve vrste škole džudo-a: za obveznike predvojničke obuke i za omladince koji žele da se bave džudo-om kao sportskom disciplinom.

Ne treba zaboraviti da oprema za džudo staje šest do osam hiljda dinara. To je takozvani „kimono“ koji se pravi od specijalnog materijala – jakog i otpornog. „Kimono“ se sastoji od tri dela: dugačkih gaća, ogrtača i pojasa. Novosađani će početi rad sa četiri „kimona“, koje je obezbedio Sekretarijat narodne odbrane sreza.

ŽENE I DŽUDO

Instruktor Sekulić kaže da grupe neće biti velike, jer kod ovog sporta iznad svega treba biti oprezan. Povrede su lako moguće zato trener mora imati stalno na oku svoje pulene, dok ne savladaju osnovne elemente – zahvata džudo-a:

- Mi imamo nameru – kaže Sekulić – da organizujemo tečajeve u svim novosadskim školama. Naravno, ukoliko nam obezbede sale bar jednom nedeljno. Verujem da će džudo zavoleti i ženska omladina. U inostranstvu je to sasvim normalno.

Popularnost džudo-a u našoj zemlji doprineće svakako takmičenje za apsolutnog prvaka, koje će se održati uskoro u Beogradu. Na njemu će biti učesnika iz Vojvodine. Džudo je kod nas uhvatio korene samo u Zagrebu, Ljubljani, Beogradu i još nekim mestima Slovenije i Hrvatske.

Sekulić obećava da će već sledeće godine i Vojvodina imati svoje predstavnike u borbi za apsolutnog državnog prvaka džudo sporta, u kome na postoje kategorije niti težina igra kakvu ulogu. Jer, škole džudo-a osnovaće se i u drugim mestima Vojvodine.

Korisnost ovog sporta je velika. U Armiji džudo-u se poklanja posebna pažnja. Vreme je da i on u „civilu“ stekne „pravo građanstva“.

D. Šimšič

U okviru objavljenog teksta prikazana je ilustrovana fotografija dva borca u akciji, sa potpisom „Munjevit zahvat i protivnik je na zuemlji“

Nakon završetka drugog Svetskog rata, iako se razorena zemlja oporavljala od ratnih posledica, društveno-političko rukovodstvo Pokrajine, koje je vodilo brigu o fizičkom vaspotanju ljudi i omladine, je u okviru Srezova iniciralo razvoj određenih sportskih grana, koje su u prvom redu pozitivno uticale na pravilan psiho-fizički razvoj i borbenu gotovost svojih građana. U tom smislu, pored bazičnih sportova kao što su gimnastika, plivanje i atletika, borilački sportovi poput rvanja i boksa zauzimali su prioritetno mesto u razvoju fizičkog vaspitanja omladine i jedinica vojske i milicije. Tako postavljena koncepcija razvoja fizičkog vaspitanja i sporta izuzetno je pogodovala novopridošlim Dalekoistočnjačkim borilačkim veštinama, kao što su bili džudžicu i džudo. Neinformisano građanstvo Vojvodine bilo je potrebno bliže informisati šta je to džudo i džudžici i kakva je njihova efikasnost prilikom odmeravanja snage i borbene sposobnosti.

Težeći da autentični primerima približe borbenu efikasnost džudoa, novinar novosadskog lista Dnevnik je 29. novembra 1958. godine napisao sledeći tekst: (izvod iz teksta).

VEŠTINA SAMOODBRANE DŽU – DO.

JEDNE AVGUSTOVSKE VEČERI 1902.godine bezbrižno je šetao njujorškim ulicama Kapikumi Hagašira. Ovaj mladi japanac, koji pojavom nije odskakao od miliona svojih sunarodnika, bio je pomalo čudne naravi. Nasuprot svima, on se nije plašio da zalazi i u najmračnije ulice ovog grada, gde su carovali mnogobrojni «kraljevi» gansterskih podzemlja. U mirnom razmišljanju prenuše ga nekakvi čudni šumovi. Biće gužve – sevnu mu kroz glavu, a već u sledećem trenutku njegovi elastični mišići automatski pređoše u stanje pripravnosti: bio je opkoljen grupom ljudi koji su mu ratoborno prilazili…

MAJSTOR DŽU – DOA NA DELU

Sve se odigralo za nekoliko trenutaka. Oko Kacikumi Higašire ležalo je nekoliko napadača… Dva-tri nisu pokazivali znake života, a ostali su se previjali nesposobni da nastave borbu. Japanac ih je ćutke posmatrao. Na njegovom licu nije se primećivao nikakav umor. Spremno je kasnije, pošao u policiju. Komisija koja je kasnije ispitivala ovaj slučaj prepada, nikako nije mogla da shvati da jedan nenaoružan Japanac može da savlada toliki broj ganstera. Zamolili su ga da ponovo demonstrira svoju veštinu. Za sve prisutne nepojmljivom brzinom, spretnošću mačke, Kacikumi Hitašira je sa nekoliko džu-do zahvata začas savladao sve dobrovoljce. Ovog puta je pazio da koga ne povredi. Danima je američka štampa pisala o veštinama nastavnika jedne džu-do škole u Japanu. Tada je prvi put Amerika videla majstora džu-doa na delu.

Evropljani su za ovu veštinu koja «seje smrt» saznali dve godine ranije. Japanski mornari, boraveći u engleskim lukama, sa lakoćom su pobeđivali svoje evropske kolege. Služili su se uvek zahvatom džu-doa. To je bilo nešto novo i senzacionalno za mornare „starog sveta“. Veština koja ih je oduševljavala.

PRE DVE HILJADE GODINA

Kada je nastao ovaj nama skoro nepoznati sport?………….“

Dušan Šimšić

Oslobođenjem Novog Sada, 23. oktobra 1944. godine, iako rat još nije bio završen, grupa sportista SLAVIJAŠA već je u to vreme smatrala da sportske aktivnosti sportskog Društva „Slavija“, koje su prekinute ratom, treba nastaviti, a razorene objekte obnoviti. Ubrzo, 11. januara 1945. godine, Mesni Narodnooslobodilački Odbor Grada Novog Sada dao je odobrenje za obnavljanje sportskog Društva „Slavija“. Pošto je dobijena saglasnost, 28. januara 1945 godine održana je Skupština, koja je odlučila da Slavija nosi naziv Omladinsko sportsko Društvo „Slavija“. Na skupštini je formiran Fudbalski klub, a nakon izvesnog vremena formirani su Bokserski, Stonoteniski i Kuglaški klub.

Početkom 1956. godine, u okviru Omladinskog sportskog društva Slavija, osniva se Teškoatletski Klub Slavija. Inicijator osnivanja kluba, a kasnije i njegov prvi Predsednik, bio je Milojko Tubić. U okviru Teškoatletskog kluba, prvo je formirana Rvačka sekcija, a ne zadugo i Sekcija za dizanje tegova. Bokserski klub, koji je funkcionisao još od 1945 godine, postao je član Teškoatletskog kluba Slavija. Pored Milojka Tubića, od osnivanj pa do razgraničavanja u tri kluba, aktivnost u radu i funkcionisanju džudo sekcije obavljali su: Dragiša Cvejić, Radica Savičin, Đorđe Milakov, Milan Branković, Sima Mocić i drugi.

Prvo organizovano bavljenje džudom počelo je u Omladinskom sportskopm Druištvu „Slavija“, u okviru Teškoatletskog kluba Slavija, početkom 1957. godine. U novosadskom novinskom listu Dnevnik, od 27. oktobra 1957. godine (nedelja), na sportskoj strani, novinar M. Obrenović piše sledeći sportski članak:

„ DŽUDO – NOVI SPORT

Brzo će osvojiti omladinu.

U Novom Sadu postoji džudo-klub.

Mladi džudisti treniraju svakog utorka i petka .

Džiu-džicu je stara borbena veština koja je preneta u Japan iz Kine još pre naše ere. Istina, to nije bio današnja džiu-džicu. To su bili uglavnom udarci nogom i nekoliko radikalnih zahvata koje su upotrebljavale pojedine verske sekte u borbi sa neprijateljem. Sama veština bila je tajna, a odavanje te tajne kažnjavalo se smrću. Prva borba, koliko se zna, održana je još pre 2000 godina.

Vremenom se usavršavao i način borbe dok nije dostignut današnji stupanj. Zbog toga što je veština džiu-džicu bila „svojina“ raznih verskih sekti postoji više raznih škola, više stilova u načinu borbe.

Džiu-džicu u prevodu znači „nežna veština za samoodbranu“. Iz džiu- džica izrastao je novi sport džudo koji je plemenitiji i humaniji, jer su izbačeni neki opasniji zahvati.

Borba se odlikuje elegancijom pokreta.

Borba u džudou odlikuje se elegancijom pokreta i staloženošću. Ona od takmičara zahteva brzinu i tehniku. Pravila borbe i vreme njenog trajanja nisu precizirani. Jedino kada se vodi između dva majstora (nosioca pojasa), traje samo pet minuta. Borba se može i pre ovog vremena završiti ako jedan takmičar ima dva boda prednosti. Zabranjeno je pritiskati nervne centre i osetljiva mesta protivnika, čupati mu kosu i udarati ga. Boduje se svako predavanje protivnika udarcem ili uzvikom „stop“, zatim čvrsto držanje (fiksirano) koje traje do 30 sekundi. Posle svakog bacanja borba se nastavlja u stojećem stavu.

Rad novosadskog kluba

Početkom ove godine u Novo Sadu je osnovan klub za džudo sport u sportskom društvu Slavija. Novosadski omladinci pokazali su veliko interesovanje za ovaj sport. Prvim časovima prisustvovalo je preko 30 članova. Međutim, u toku leta delatnost u klubu opala je i članovi su postali aktivni tek sada.

Lepi planovi

Uprava kluba ima obimne planove za razvoj ovog sporta među novosadskom omladinom. Da bi se klub što više omasovio držaće se uvodna predavanja u školama i internatima, a povremeno će se prikazivati i javne egzibicije. Klub će sarađivati sa omladinskim organizacijama, sa jedinicama JNA i sa predstavnicima Sekretarijata za unutrašnje poslove. Takođe se planira i formiranje ženske ekipe, jer je medicinski preporučljivo da se žene bave ovim sportom.

Redovni treninzi članova Slavije održavaju se svakog utorka i petka u novosagrađenoj sali kod fudbalskog igrališta ovog kluba. Takmičarima su obezbeđeni svi potrebni uslovi, u prvom redu zagrejana sala, topla voda, rekviziti, stručni kadar itd“.

M. O.

Iznad teksta je fotografija na kojoj dva borca izvode tehniku bacanja, na strunjači koja je postavljena na travnatom terenu u prirodi.

Veoma je interesantan način predstavljanja džudoa, kao borilačke veštine i pravila takmičenja. Međutim, mora se znati da su informacije u to vreme, bile jako oskudne. Takođe, džudo je u oblasti pravila za poslednjih 50 godina doživeo veliku evoluciju.

Interesantan je još jedan podatak, koji je takođe objavlje u novosadskom novinskom listu Dnevnik. Novinar M. Obrenović je 3. aprila (sreda) 1957. godine na sportskoj strani napisao sledeći članak:

„Posle godišnje skupštine Teškoatletskog odbora Vojvodine

REORGANIZACIJA

Formirani su odbori za rvanje, dizanje tereta i džu-do sport

Na godišnjoj skupštini Teškoatletskog odbora Vojvodine, koji je ovih dana održan u Novom Sadu, doneta je odluka o reorganizaciji Pokrainskog odbora. Od jednog sada su formirana tri odbora – za rvanje, dizanje tereta i džu-do sport. Smatra se da će ovakvom decentralizacijom mnogo više postići u omasovljenju i kvalitetnosti uzdizanju svih grana teške atletike.Takođe je bilo dosta reči o brizi o podmlatku, kalendaru takmičenja i stvaranju novih organizacija“.

M. O.

Iako u to vreme, na sportskim stranicama dnevne štampe, niste mogli često da pročitate informacije o razvoju džudoa na prostorima Vojvodine, ipak novinar Novosadskog Dnevnika Dušan Šimšić posvetio je džudou celu stranicu. Prenosimo deo teksta:

„SNAGA NIJE VAŽNA

Dali ste čuli za reč KIMONO? To je odeća koju nose takmičari jedne manje poznate sportske grane, džu-doa. Ali, da se razumemo: manje poznate u našoj zemlji, posebno u Vojvodini. Inače, u nekim zemljama ovo je nacionalni sport. Naročito na Istoku. Majstorima džu-doa priređuju se prava slavlja na sportskim takmičenjima. U Japanu ih obožavaju. Nešto slično kao Brazilijanci fudbalske zvezde. U čemu je stvar? Otkud tolka popularnost ovog sporta?

Japanci, koji su glavni propagatori džu-doa, imaju jedinstveno objašnjenje: želite li da ojačate telo i duh? Smatrate li da vam refleks nije istančan, da na iznenađenja ne reagujete dovoljno brzo, ili vam nedostaje istrajnost, okretnost, spretnost? Možda niste odlučni iji staloženi u trenucima kada se to od vas zahteva? Odgovor na svako od ovih pitanja je uvek isti: džu-do. Nije važan pol ili godine starosti. Jedan Francuz (vodio je seminar za naše instruktore džu-doa u Beogradu) zainteresovao se za ovaj sport na pragu treće decenije života. A postigao je mnogo. Imao je crni pojas (znak majstora) i „pet dana“, što znači da je predstavljao veliku klasu. „Dani“ u džu-dou označavaju stepen po kojima se razlikuju majstori među sobom. Ima ih dvanaest, a početni stepen majstora džu-doa je „jedan“. Dvanaesti stepen još niko nije dostigao.

U našoj zemlji džu-do je uhvatio korene uglavnom u Sloveniji, Hrvatskoj i Beogradu. Jedan od razloga što sporo prodire je i nedostatak specijalne odeće, takozvanog kimona. Materijal za izradu kimona je naročitog kvaliteta i staje oko 5.000 dinara. Sastoji se od široke košulje, koja dopire do kukova, i dugačkih gaća, do ispod kolena. Oko pasa je pojas – simbol veštine njenog vlasnika. Boja pojasa to pokazuje. Postoji pet učeničkih pojaseva: beli, žuti oranž, plavi, mrki. Tek posle ovog, kada se dobro savladaju tajne džu-doa, dobija se crni, majstorski pojas – „jedan dan“. A zatim, najteži pojas za jednog džudistu: osvajanje ostalih «dana». Težak je to, mukotrpan posao. Treba mnogo volje i samoodricanja za uspehe na tom putu.

U okviru teškoatletskog kluba Slavija u Novom Sadu je počela rad škola džu-doa. Zasad je sve još skromno. Radi oko 25 mladića u dve smene. Školom rukovodi Sava Barako, instruktor džu-doa. Sa svega četiri kimona – koliko sada imaju – Novosađani polako napreduju. Ali, uskoro ovaj broj će dostići osam, a kasnije 20 kimona. Posle završetka osnovne obuke u Novom Sadu će se upražnjavati džu-do kao takmičarska disciplina.

U nekim drugim mestima Vojvodine ima ljudi koji su završili tečaj za instruktore džu-doa. Verovatno će i tamo uskoro proraditi škola džu-doa. U Somboru, Subotici…“

U nastavku teksta, novinar Dušan Šimšić, zajedno sa fotoreporterom Borivojem Mirosavljevićem opisuje posetu džudista novosadskom Teškoatletskom klubu Slavija i na veoma interesantan način opisuje izvođenje džudo i džudžicu tehnika, od strane džudista kluba. Ceo tekst je propraćen sa pet veoma atraktivnih fotografija, od kojih su dve urađene kao kolaži više fotografija

Posebno su dragocena kazivanja nekoliko aktera, odnosno polaznika džudo sekcije pri Teškoatletskom klubu „Slavija“.

Usmena kazivanja Save Barako – „kao mlad nastavnik (23 godine) fizičkog vaspitanja radio sam u Školi učenika u privredi, smer trgovine i ugostiteljstva, koja se nalazila u Nikolajevskoj ulici. Tada su nastavnici koji su završili višu Pedagošku školu (VPŠ), odsek fizičko vaspitanje, bili izuzetno cenjeni i osposobljeni da u okviru nastave fizičkog vaspitanja mogu učenicima prikazivati i druge sportove. Posebno su u to vreme za omladinu bili interesantni borilački sportovi, a naročito interesovanje je bilo prema sportovima sa Dalekog istoka, kao što su džiu-džica i džudo.

Tokom studiranja na Višoj Pedagoškoj školi, u okviru nastavnog Plana i Programa imali smo jedan predmet gde smo se upoznavali i učili o drugim sportovima. Profesori Više škole, pre svih, mr Stevan Labat, mr Aleksej Ber i mr Lajoš Sokolaj, bili su izvrsni pedagozi i omogućili su nam da se poblize upoznamo i sa drugim sportovima. Na tim časovima upoznao sam osnovne elemente džiu-džice i džudo veština.

Prve tehnike džudoa prikazao sam svojim učenicima na časovima fizičkog vaspitanja. To je bilo početkom 1957. godine. Veliki broj učenika pokazao je izuzetno interesovanje za džiu-džicu i džudo. Ceneći njihove želje, a u dogovoru sa Direktorom Škole, otpočeo sam treninge ovih borilačkih veština. Treninge sam izvodio u sali Škole za fizičko vaspitanje u Nikolajevskoj. Na treninzima su trenirali isključivo učenici Škole učenika u privredi. Interesovanje za ove veštine bilo je toliko veliko da nismo mogli da primimo sve zainteresovane, pa smo ubrzo morali izvoditi treninge u Sali Društva za telesno vaspitanje (DTV) Partizan I, koji se nalazi u centru Novog Sada kod Dunavskog parka i u Domu vojske, koji se nalazi na Dunavskom keju. U jednom periodu (1958. godine), kada sam trninge izvodio u DTV Partizanu, bilo je prisutno i do 200 poštovalaca džudoa.

Posebno je bilo zahtevno i odgovorno naučiti osnovne tehnike džudoa i džiu-džice. Moram da istaknem da sam od Vase Jovanovića, koji je u to vreme bio zadužen za razvoj teškoatletskih sportova, dobio na poklon knjigu – MODERN JUDO, (autora Charles Yerkow, izdate 1947. godine, u Pennsylvaniji U.S.A., gde je u prvom delu knjige autor prezentira tehnike padova, zatim načini narušavanja ravnoteže kod protivnika, tehnike bacanja (nožne, bočne, ručne i požrtvovane), tehnike u parteru (zahvati držanja, gušenja i poluga). Drugi deo knjige su elementi džiu-džice). Knjiga, koju i danas imam (pokazuje knjigu), puno mi je pomogla da počnem sa prvim treninzima. Naročitu pažnju na prvim treninzima posvetili smo tehnikama padova. Međutim, učiti iz knjige nije bilo dovoljno, pa sam često odlazio u Beograd gde sam puno učio od braće Ljubomira i Svetislava Ivanovića. Veliku pomoć sam posebno dobio od Svetislava Ivanovića, koji je imao veliku energiju i želju da pomogne razvoj džudoa u Novom Sadu. Moram posebno da naglasim da sam od njega dobio prva četiri kimona, koja sam doneo u Novi Sad i dao ih učenicima. To su bila prva kimona koja su korišćena na treninzima. Kasnije smo dobili još četiri kimona.

Početkom 1957. godine Žarko Zličić, iz omladinskog Teškoatletskog kluba Slavija, pozvao me je sa još nekoliko nastavnika da pohađamo dvomesečni instruktorski seminar, nakon čijeg sam završetka i polaganja ispiuta dobio odgovarajuću instruktorsku diplomu. Nakon stečene diplome postao sam trener tek osnovane džudo sekcije, pri Teškoatletskom klubu Slavija. Tokom tih prvih koraka i početaka džudoa, imali smo izuzetno dobru saradnju sa rvačima i često smo išli jedni kod drugih na treninge“.

Da su društveno sportske strukture u to vreme vodile računa o školovanju i osposobljavanju trenera u pojedinim sportskim granama, moglo se pročitati u više novinskih članaka Dnevnika. Predsednik ispitne Komisije Žarko Zličić imao je zadatak da izvrši izbor sportista koji su bili na zalasku sportske karijere, ili da odabere one sportiste ili pedagoge za koje se smatralo da mogu odgovorno i kvalitetno da vode trenažni rad u pojedinim sportskim granama. Zličić je pozivao izabrane ljude da pohađaju dvomesečni tečaj za osposobljavanje instruktora i da na kraju tečaja polažu završni ispit, nakon koga su dobijali diplome instruktora. U to vreme je bilo prosto nezamislivo ne odazvati se pozivu društveno-političkog i sportskog funkcionera, koji je bio član komisije zadužen za razvoj sporta.

U cilju pronalaženja podataka o prvim organizovanim treninzima džudoa na prostorima Vojvodine, pronašli smo sagovornike, koji su bili učesnici i svedoci nastajanja džudoa na prostorima Vojvodine, odnosno u Novom Sadu. Iako je prošao vremenski period od 50 godina, uspeli smo da dobijemo veoma korisne podatke, koji su nas najčešće upućivali gde dalje da istražujemo.

Usmena kazivanja Andrije Feldeždija – „džudom sam se počeo baviti 1957. godine, negde u jesen, kada je počela škola. Imao sam tada 18 godina i sa Martinom Lajošem sam došao da treniram džudo. Sećam se da smo na treningu imali četiri kožne rvačke strunjače, a na treninzima smo uglavnom radili u sportskim gaćicama i atletskoj majici. Na treningu je bilo svega nekoliko džudista koji su imali kimono, izrađeno od čvrstog platna. Veoma često, kada smo radili borbe, pozajmljivali smo jedan od drugog kimono. Jeste da je to bilo nehigijenski i neprijatno oblačiti tuđ i mokar kimono, ali želja za borbom bila je jača. Na našim treninzima često su radili i rvači, koji su trenirali u istoj sali. Sećam se da je sa nama trenirao Andrija Majer, koji je kasnije bio i prvak Jugoslavije u rvanju. Mislim da je Majer jedno vreme bio i domar u Slaviji. Neko vreme treninge nam je držao Sava Barako, a neke je držao i rvač Ranko Trkulja, koji nas je učio rvačke tehnike, koje su bile slične džudo tehnikama. Kako su rvači trenirali Grčko-rimski stil borbe, veoma malo su primenjivali nožne tehnike bacanja, jer su one zabranjene u tom stilu rvanja. Posebno mi je ostalo u sećanju da smo zimi, kada je bio jako visok sneg, nosili našeg najmlađeg i najmanjeg džudistu Sašu Cvejića na leđima (oko vrata), jer je sneg bio toliko velik da Saša nije mogao da ide. Leti smo veoma često posle treninga odlazili na kanal, koji je bio blizu, da se kupamo posle treninga, jer nije bilo kupatila. Leti smo strunjače iznosili iz sale na igralište, na travu i tu vežbali džudo. Džudo treninge izvodili smo na više mesta. Sećam se da smo radili i na Đačkom igralištu i to na travi.

Naši treninzi do dolaska Svetozara Mihailovića Draže bili su neka mešavina džudoa i rvanja slobodnim stilom jer je bilo svega nekoliko kimona, a i nije se poznavao veliki broj tehnika. Često se radila i džiu džica, jer su u klubu bili i radnici milicije, koji su određene tehnike samoodbrane učili u okviru službe.

Prva devojka koja je došla u klub bila je Irena Virag. Posle nje u klub su došle Margarita Pilko sa sestrom (ime nisam zapamtio). Tu je vrlo brzo došla da trenira džudo i Trifunjagić Verica, moja sadašnja žena i ja mislim da je to prvi džudo brak u Jugoslaviji.

Prvo takmičenje u džudou, koje de održalo na prostorima Vojvodine bilo je negde 1960. godine i to je bio prijateljski meč između džudista Slavije i džudista beogradskog Patrizana“.

Usmena kazivanja Dušana Rodića – „džudo sam došao da treniram 1958. godine u džudo sekciji Slavija. Treninzi su se tada održavali u Sali na prvom spratu Doma vojne ustanove, koji je bio na dunavskom keju. Treninzi su se odvijali na kožnim gimnastičkim strunjačama, a kimona, kojih je bilo nekoliko, sami smo šili kod krojača od belog tehničkog platna. Kimona su nam se često cepala za vreme treninga, naročito rukavi ispod pazuha i okovratnik kimona. Strunjače su se veoma često razdvajale i stalno je pretila opasnost da neki deo tela udarite o pod.

Kada sam došao da treniram kao osamnaestogodišnjak, sećam se da su džudo već godinu dana trenirali Andrija Feldeždi, Marton Lajoš. Na treninzima su se uglavnom radili padovi i uvežbavale tehnike bacanja. Prilikom zagrevanja imali smo običaj da dva vežbača uhvate gimnastičku strunjaču za ručke, dok treći vežbač lagne na strunjaču. Onda smo ga nosili sa kraja na kraj sale. Sećam se da smo padove radili do besvesti i da nas je često bolelo celo telo od previše padova. Uvežbavanje pada u nazad često se izvodilo tako, da je jedan vežbač u stojećem stavu ukrućen a drugi ga sa prednje strane gurne na leđa. Ovaj je padao na leđa kao letva, bez čučnja. Tehnike bacanja su se često radile veoma nakaradno, jer niko nije umeo da ih pravilno pokaže. Sećam se da smo prilikom izvođenja tehnike Ipon Seoi Nage, umesto da ubacimo nadlakticu ispod pazuha, bacali tehniku preko ramena. Međutim, dolaskom Mihailović Svetozara u Novi Sad, kada on postaje trener, skroz se promenio način rada na treninzima. Draža, koji je došao sa plavim pojasom, izuzetno je dobro i pravilno pokazivao tehnike bacanja i tehnike u parteru i mi smo veoma brzo učili i napredovali“.

Posebno su interesantna kazivanja Saše Cvejića, koji je u to vreme bio najmlađi i prema kazivanju drugih najtalentovaniji džudista. Saša je jedno vreme bio maskota i zaštitni znak džudista, i nije se mogla zamisliti ni jedna javna priredba na kojoj Saša nije demostrirao tehnike bacanja. Mnogobrojna publika, koja je u to vreme dolazila da vidi javne džudo priredbe, sa posebnim oduševljenjem je pozdravljala svaku Sašinu akciju, jer je jedno dete sa neverovatnom spretnošću i brzinom bacalo daleko teže i snažnije džudiste.

Usmena kazivanja Aleksandra Saše Cvejića – „pre nego što sam počeo da treniram džudo, bavio sam se rvanjem grčko rimskim stilim. Bio sam jedno vreme najbolji pionirski rvač u Državi, u helijum kategoriji. Džudo sam počeo da treniram 1959. godine, kada je u Slaviju došao Mihailović Svetozar. Draža je došao iz Beogradskog Partizana i imao je plavi pojas. Sećam se kada je Mihajlović jedne noći došao u Novi Sad i zakucao na naša kućna vrata. Došao je da razgovara sa mojim ocem (Dragiša Cvejić) da počne da trenira u Slaviji i da bude trener. Moj otac je u to vreme bio sportski funkcioner u Teškoatletskom klubu Slavija – Predsednik rvača. Veoma brzo nakon toga Mihailović je počeo da nas trenira. Treninge smo održavali u istoj sali u kojoj su trenirali i rvači. Često smo se družili sa njima, mada su neki ljudi iz kluba bili veoma ljuti jer je dosta rvača prešlo da trenira džudo………………….

Težeći da se prikupi što više autentičnih podataka o začecima džudoa na prostorima Vojvodine, pretraženi su i mnogi časopisi, zapisi i literatura. Veoma interesntno je pretraživanje ponovinskim stranicama iz tih vremena. Dod su naša „starija borilačka braća“, rvači i bokseri svakodnevno ispunjavali sportske stranice dnevnih informativnih časopisa, sa svojim mnogobrojnim aktivnostima i vrhunskim rezultatima, o džudou se pisalo veoma malo. Razlozi su opravdani, jer se džudo od 1957. do 1960. godine vežbao samo u jednoj sredini i nije bilo nikakvih takmičenja. No i pored toga zabeleženi su i ovi natpisi:

————————————————————————————————

Sreda 15. januar 1958. godine, sportska strana Dnevnika.

„O DOGAĐAJIMA UKRATKO…

Džudo sport: PRI TEŠKOATLETSKOM SAVEZU SRBIJE osnovan je odbor za džudo sport čije će sedište biti u Novom Sadu. Za predsednika je izabran Miroslav Botić“.

Sreda 12. februar 1958. godine, sportska strana Dnevnika.

U tekstu o aktivnostima Omladinskog sportskog društva Slavija, između ostalog piše:“Godišnja skupština sportskog društva Slavija održana je u Zanatskom Domu. U društvu je delovalo pet klubova, i to: fudbalski klub, rukometni klub, stonoteniserski klub, kuglaški klub i teškoatletski klub. U okviru Teškoatletskog kluba delovali su bokseri, rvači, dizači tereta i džudisti . Nabolje rezultate u Teškoatletskom klubu su postigli rvači“.

OSNIVANJE DŽUDO ODBORA VOJVODINE

Sedam godina aktivnog rada (od 1957.-1962. godine) džudoa na prostorima Vojvodine nije bilo ni previše malo ni dugo vreme da se učine neki ozbiljni koraci u boljoj organizaciji ovog sporta u Pokraini. Ako se uzme u obzir, da do 1959. godine, do dolaska Svetozara Mihailovića u Novi Sad, praktično nije ni bilo stručnjaka koji bi tehničke elemente džudoa učili od onih, koji su već donekle savladali osnovne džudoa korake, već su na treninzima uvežbavali tehnike koje su videli iz veoma oskudnog broja strane stručne literature, ili su u kratkotrajnim susretima i odlascima u beogradske klubove videli kako se izvode pojedine tehnike i tako nedovoljno neuvežbane prenosili na svoje učenike. Samim dolaskom, prvog obrazovanog džudo stručnjaka na prostore Vojvodine, počeo je daleko stručniji i organizovaniji rad, koji donosi i prve rezultate. Međutim, prvi i najveći zadatak „pionira džudoa“ u to vreme bilo je širenje džudo baze po celoj Vojvodini, odnosno osnivanje džudo klubova i sekcija u mestima gde su se objektivno nazirali minimalni uslovi za takav rad. Veliki problem pretstavljala je posebna oprema, koja je bila neophodna za džudo treninge. Pre svega, bila je potrebna bilo kakva strunjača, makar i gimnastička, a postojanje rvačke strunjače, u pojedinim mestima i gradovima Vojvodine, bilo je veoma piovoljno da se u toj sredini radi na razvoju dždoa. Naravno, pored strunjače bilo je potrebno i kimono, koje je u to vreme bilo prava retkost. Samo postojanje rvačkog kluba u nekoj sredini, po pravilu je iniciralo i otvaranje kluba za dizanje tegova, tako da su se u tim sredinama stvarali Teškoatletski klubovi, koji su mogli da u svoje okrilje prihvate i rađanje jednog novog sporta, kakav je bio džudo. Posebna pogodnost bila je u činjenici da džudo pripada porodici rvačkih sportova i da u svojoj trhničkoj strukturi pokreta ima pojedine tehnike bacanja koje su slične džudo tehnikama.

U želji da osnuju nove džudo klubove, ili sekcije, vredni sportski džudo radnici, pre svih Svetozar Mihailović, krenuo je u misiju obilaska onih sredina u kojima su postojali Teškoatletski ili rvački klubovi, koji bi pružali minimum uslova za razvoj džudoa. Posebnu pogodnost predstavljala je činjenica, da su već u nekim sredinama, pri pojedinim rvačkim klubovima ili DTV Partizanu, postojale džudo i džiu-džicu sekcije (Sombor, Pančevo, Vršac, Beloj Crkvi, Subotici), kao i da je od početka 1958. godine džudo bio uvršten u Teškoatletski Savez Srbije. Obilaskom terena i uvidom u postojanje realnih mogućnosti stvaranja džudo klubova ili sekcija, počela je je organizovana aktivnost da slabo organizovane postojeće džudo sekcije prerastu u džudo klubove, a da se u sredinama gde postoje minimalni uslovi osnuju džudo klubovi.

Nakon osnivanja nekoliko džudo klubova (Novi Sad – Slavija, Partizan, Student, Pančevo – Dinamo, Subotica – Spaetak ) i džudo sekcija u pojedinim sredinama Vojvodine, aprila meseca 1962. (1.)????? godine u Novom Sadu dolazi do osnivanja Džudo odbora Vojvodine, odnosno njegovog izdvajanja iz Teškoatletskog Odbora Vojvodine. Na ovakav važan i u to vreme hrabar istorijski događaj u džudo sportu, odlučili su se Milojko Tubić, Đorđe Vanjuk, Dragiša Cvejić, Steva Damjanov, Damjan Jeglić, Šandor Olah, Svetislav Kutrički, Miloš Ignjatović, Vasa Simić, Milan Josipović, Laza Živin, Zulfo Trebović, Milan Torbica, Sima Mocić i Svetozar Mihailović. Nakon osnivanja Odbora, izabran je i prvi Upravni Odbor. Za Predesednika Odbora izabran je Dragiša Cvejić, dok je za sekretara izabran Zulfo Trebović. Članovi Upravnog Odbora bili su: Miloš Ignjatović, Mića Josipović, Vasa Simić, Laza Živin i Svetozar Mihailović.

Glavni cilj izdvajanja iz Teškoatletskog odbora, u koje su pored džudoa bili rvanje i dizanje tegova, bila je samostalna organizacija džudoa na prostorima Vojvodine, njegovo omasovljenje, podizanje trenerskog i sudijskog potencijala i podizanje kvaliteta sportskih rezultata. Postavlja se pitanje, zašto su sportski džudo radnici tako rano odlučili da osnuju Pokrainski džudo odbor, kada je u to vreme u Vojvodini bilo oformljeno sveg nekoliko džudo klubova i sekcija. Odgovor bi bio sasvim logičan. Ostali sportovi , rvanje i dizanje tegova, članovi Teškoatletskog odbora Vojvodine, bili su daleko organizovaniji i masovniji sportovi koji su za sobom imali dugu i bogatu tradiciju sa izvarendnim sportskim rezultatima. Gotovo da nije bilo dana u toku godine a da ovi sportovi nisu imali neke aktivnosti, koje su se ogledale u organizacijama takmičenja na svim nivoima, pripremama, školovanju trenera i sudija, obilascima klubova i drugim svakodnevnim aktivnostima. Sasvim je razumljivo, da u takvim neravnopravnim odnosima i uslovima, jedan sasvim nov borilački sport, koji je nastajao na prostorima Vojvodine, morao je prvenstveno radi svojih organizacionih aktivnosti da radi samostalno i mnogo mirnije, sa sasvim drugom koncepcijom aktivnosti. Najvažnija aktivnost nonoosnovanog džudo odbora bilo je osnivanje novih klubova, školovanje stručnog trenerskog i sudijskog kadra i nabavka strunjača i sportske odeće-kimona, bez čega se nije moglo zamisliti odvijanje stručno-pedagoškog rada. Takođe, bilo je neophodno organizovati takmičenja na svim nivoima, letnje i zimske džudo škole, na kojima bi se razmenjivala stručna i druga organizaciona iskustva.

Na osnivačkoj skupštini, na kojoj su prisustvovali osnivači Džudo odbora Vojvodine: .xxxx februara 1962.godine , za prvog Predsednika Odbora izabran je Dragiša Cvejić, neumorni sportski radnik i „pionir“ džudžice i džudoa na prosrtorima Vojvodine, tačnije u Novom Sadu u Omladinskom Teškoatletskom klubu Slavija.

Povodom osnivanja Džudo odbora Vojvodine, novosadski informativni list Dnevnik je 23. jula i 14. avgusta 1962. godine, na sportskim stanicama objavio etekstove sledeće sadržine:

Novinski list Dnevnik – 23. jula 1962.godine

„DŽUDO I DŽIU – DŽICA SVE VIŠE OSVAJAJU OMLADINU

NEDOSTAJAO JE ORGANIZOVAN RAD

Novoosnovani Džudo odbor Vojvodine želi da omasovi ovaj

sport i da mu da obeležje čvrste organizacije

IAKO DŽUDO U JUGOSLAVIJI IMA DUŽU TRADICIJU, u našoj pokraini organizovaniji rad u ovom sportu počeo je tek nešto pre tri godine. Dolaskom tadašnjeg državnog reprezentativca Svetozara Mihajlovića u Novi Sad, ovaj sport je naglo počeo da dobija pristalice.

Skroman početak

Prvo je, u okviru Teškoatletskog kluba Slavija, počela rad šestomesečna škola, za koju se prijavilo oko 300 polaznika. I pored veoma teških uslova, škola je sa smanjenim brojem članova, već na proleće počela da nastupa na raznim takmičenjima, da bi kasnije prerasla u klub i već u svojim redovima imala republičke prvake.

Pošto je interesovanje za ovaj sport sve više raslo, godinu dana kasnije (u jesen1960. godine) osnovan je u novosadskom predgrađu Telepu klub Partizan, a opet godinu dana kasnije Student. Kroz sva tri kluba do sada je već prošlo oko 1.000 Novosađana i novosađanki.

Raste interesovanje

Uporedo sa interesovanjem u Novom Sadu, raslo je interesovanje u drugim gradovima Vojvodine. Tako su osnovani klubovi u Pančevu i Subotici, a zapažaju se pokušaji osnivanja klubova u Molu, Adi, Zrenjaninu, Vršcu, Somboru, Senti i još nekim.

S obzirom da je ovaj sport počeo sve više da se širi pokazala se potreba za osnivanjem jednog tela, koje bi koordiniralo rad svih ovih klubova i vodilo politiku džudoa cele pokraine.

Tako je ove godine dotadašnji Teškoatletski odbor Vojvodine podeljen u tri odbora – za rvanje, dizanje tegova i džudo. Za prvog predsenika izabran je Dragiša Cvejić, dotadašnji predsednik Teškoatletskog odbora Vojvodine.

- Zadatak Džudo odbora Vojvodine je veoma težak – kaže Cvejić. Potrebno je da se ova organizacija omasovi i da se uporedo postojeći klubovi učvrste. Pored toga, treba organizovati takmičenja i obezbediti ili osposobiti stručni kadar. Mi očekujemo veliku pomoć opštinskih saveza za fizičku kulturu komuna, a takođe i od saradnje sa armijom, gde ima velikog interesovanja za ovaj sport.

Seminar – prva akcija

Jedan od prvih mera, koje Džudo odbor Vojvodine želi da sprovede u delo već avgusta ove godine je održavanje seminara na Paliću, na kome će se okupiti ljubitelji ovog sporta iz raznih mesta Vojvodine. Cilj ovog seminara je upoznavanje učesnika sa organizacijom rada u klubovima, kao i najvažnijih pokreta i pojmova iz ovog sporta.

S tim u vezi, ovih dana će član Izvršnog odbora Džudo odbora Vojvodine Svetozar Mihajlović posetiti više mesta pokraine da bi se upoznao sa mogućnostima i interesovanjem za osnivanjem kluba. Iz ovih mesta, gde uslovi budu najpovoljniji, pozvaće se interesenti na seminar, posle koga će, pod stalnom kontrolom Džudo odbora Vojvodine, oni preuzeti organizovan rad sa džudistima.

Pored džudoa, omladina je pokazala dosta interesovanja za džiu-džicu. Ova korisna veština samoodbrane sve više osvaja, tako da je nedavno u Novom Sadu održan i jedan kurs za građanstvo.

B. I.

Novinski list Dnevnik – 14. avgusta 1962.godine

„DŽUDO TRAŽI NAČINA DA SE AFIRMIŠE

POSTOJE USLOVI I INTERESOVANJE

- potreban je još ozbiljan rad * Što su pokazale posete Pančevu,Vršcu, Beloj Crkvi, Somboru Senti, Adi i Molu!

IAKO JOŠ UVEK NOVI SPORT, džudo u našoj pokrajini postaje sve popularniji. Novi Sad je centar, al se u još nekoliko mesta zapažaju nastojanja za osnivanje klubova i početak organizovanog rada. Ko rezultat takvog razvoja situacije došlo je , nedavno, do osnivanja Džudo odbora Vojvodine, odnosno njegovog izdvajanja iz okvira Teškoatletskog odbora Vojvodine.

Samostalni džudo odbor našao se u teškom položaju, odnosno prihvatio se pionirskog posla na osvajanju pozicija i osposobljavanju stručnog kadra.

Jedna od prvih mera Džudo odbora je održavanje seminara za upoznavanje ljudi, koje interesuje ovaj sport, sa organizacijom rada i osnovnim veštinama džudoa.

Zbog tog je istaknuti džudista i trener Novosađana Svetozar Mihajlović posetio devet mesta u Pokrajini, gde je razmotrio mogućnost i uslove za osnivanje kluba i dalji organizacioni rad.

- Želimo da od oktobra imamo koliko toliko čvrste organizacije, kako bismo mogli da sprovedemo određeni sistem takmičenja. Čvrsto sam ubeđen da u svih devet mesta – Pančevu, Vršcu, Beloj Crkvi, Zrenjaninu, Somboru, Subotici, Senti, Adi i Molu – mogu da postoje dobri džudo klubovi ili sekcije. Verujem da bi svi oni imali veliki broj posetilaca i članova. Potrebno je samo, tako da se utisak stiče, da neko počne ozbiljnijeda radi i da određeni forumi pokažu potrebno interesovanje.

Kakva je situacija u pojedinim mestima?

- U većini mesta neće to biti prvi koraci. U nekom vidu džudo je postojao ili postoji, ali nikako ne može da dođe do punog izražaja.

Na primer, u Pančevu postoji već tri godine džudo klub, ali se zbog slabog rada nikakvi rezultati vide. Prvenstveno, krivicu snosi uprava, jer interesovanje i uslovi postoje.

Interesovanje u Beloj Crkvi takođe postoji – nastavio je Mihajlović. I tu je bilo nekih početaka. Međutim, zbog nedostatka stručnog lica nema nikakvih rezultata, ipak pri DTV Partizanu postoji sekcija.

Još od 1958. godine u Vrčcu, pri Teškoatletskom klubu Lokomotiva, postoji džudo sekcija. Tada je imala deset kimona. Međutim, zbog skoro nikakve aktivnosti sekcija se raspala, ostavši sa jednim kimonom. No, za brzo oživljavanje ovog sporta izgleda da postoje vrlo povoljni uslovi.

Prema rečima Dušana Jovičića, predsednika Opštinskog saveza organizacija za fizičku kulturu, i dalje među omladinom postoji veliko interesovanje, a uskoro će biti gotova i sala za predstavnike teškoatletskih sportova.

Zrenjaninci su se verovatno odlučili na osnivanje školskih džudo klubova ili sekcija pri školama. Iako u gradu na Begeju nije bilo aktivnosti, i tamo postoje uslovi za rad, a takođe i interesovanje.

Somborcima, takođe nije nepoznat. Postojala je sekcija, ali je ostala bez ikakve pomoći, tako da se raspala. Ipak, postoje povoljni uslovi da džudo „oživi“. Trener rvača Radničkog Vasa Simić kaže da bi pri rvačkom klubu mogla uspešno da radi džudo-sekcija, jer razumevanja i interesovanja za ovaj sport ima. Kako su mi rekli u Sreskom savezu organizacija za fizičku kulturu, postoji mogućnost da kasnije bude osnovan i klub u Apatinu.

Dok iz Subotice nije otišao na školovanje Miloš Ignjatović, u gradu kraj Palića dosta dobro je radila sekcija pri partizanu. Međutim, njegovim odlaskom u Novi Sad, prestao je i svaki organizovan rad. I dalje postoji sekcija, dolazi 10 do 15 takmičara, oni čak i nastupaju, ali su prepušteni sami sebi i, jasno, zapaženih rezultata nema. Iako sekcija postoji tri godine, niko se nije potrudio da ovim upornim mladićima pomogne u stručnom razvoju.

U Senti je ovaj sport popularan i među ženama. Ima nekog rada, ali je on nedovoljan, bez podrške, tako da u ovakvim uslovima ne može da se dođe do afirmacije.

Ađani, koji imaju lepu afirmaciju u teškoatletskim sportovima, imaju dosta uslova za osnivanje džudo – kluba. Međutim, njihova je nesreća što su pored sale, ostali bez sale (u njoj se nalaz žito). Uskoro će biti završena nova sala, ali je neizvesno kome će ona pripasti.

Nasuprot Adi, u Molu postoji sala, ali je nesreća u tome što nema ostalih rekvizita. No, i u jednom i u drugom slučaju, može se naći povoljno rešwenje, jer poklo40nika ovog sporta ima.

Kako nam je rekao dalje Mihajlović, u svim mestima su izrazili spremnost da pošalju na seminar po jednog svog predstavnika (Sombor verovatno dvojicu).

Inače, seminar će se održati od 15. avgusta do 1. septembra na Paliću za čiju su se organizaciju Subotičani mnogo zauzeli. Petnaestodnevna predavanja, kako se računa, slušaće oko 25 ljubitelja ovog sporta, s obzirom da će verovatno i novosadski klubovi o svom trošku poslati predstavnike. Predavanja će držati Svetozar Mihajlović.

Prema njegovim rečima, novosadski džudisti će verovatno tokom septembra gostovati u svim pomenutim mestima radi popularizacije ovog dinamičnog sporta. Prihod od svih priredbi domaćin će koristiti za kupovinu rekvizira“.

V. Brzić

PREDSEDNICI DŽUDO SAVEZA (ODBORA)  VOJVODINE OD 1957 – 2007. GODINE

Od momenta osnivanja džudo Odbora Vojvodine pa do dana proslave Jubileja, 50 godina nastanka i razvoja džudoa na prostorima Vojvodine, ova sportska organizacija je u više navrata menjala svoj naziv. Iako je aktivnost džudo sporta uvek bila u prvom planu, u pojedinim periodima određeni sportski radnici, koji su bili nosioci rukovodećih aktivnosti u Savezu, imali su želju da uz džudo sport „prilepe“ dodatna imena, kao što su: srodne veštine, Sambo i druge nazive. Ipak, sadašnji naziv: „Judo Savez Vojvodine“, po mnogima nebi trebao da se menja, izuzev same reči „JUDO“ koja po mnogima treba da se promeni u reč DŽUDO.

Hronologija aktivnosti i naziva Saveza i njegovih Predsednika odvijala se sledećim tokom:

Aprila meseca 1962. godine, kada je osnovan Džudo Odbor Vojvodine, otpočinje vreme sistematskog rada na popularizaciji džudoa na prostorima Vojvodine i do stvaranja novih klubova i sekcija. Za prvog predsednika Odbora izabran je Dragiša Cvejić. Jedan od prvih poznavalaca džiudžice i džudoa na prostorima Vojvodine i čovek koji je radio na utemeljenju ove veštine u Novom Sadu i šire.

Sigurno je da se u sredinama u kojima je postojao i aktivno radio teškoatletski klub, osnivanje sekcije je dilo daleko lakše. Međutim u sredinama u kojima nije bilo nikakvih, ili veoma skromnih uslova za rad i pokretanje džudo sporta, pokretanje kluba bilo je daleko otežano.

Džudo kao veoma specifičan i zahtevan sport traži da se trenažni proces odvija u zatvorenim prostorijama (sportskim salama), da ima bilo kakvu (makar i rvačku) strunjaču i da trenažnim radom rukovodi lice koje je obučeno i upoznato sa određenim elementima džudo veštine. Kako džudo ima veoma veliki broj tehničkih elemenata (padova, ručnih, nožnih, bočnih i požrtvovanih bacanja, zahvata držanja u parteru, tehnika gušenja i poluga) bilo je veoma teško pronaći odgovarajuću ličnost, koja bi na bezbedan i pedagoški način vodila trenažni proces u klubu. Ako je i bilo takvih stručnjaka u pojedinim stredinama, veoma je bilo teško obezbediti uslove na kojima će se treninzi bezbedno održavati. Sve ovo je uticalo da je broj klubova od samog početka bio skroman i pored veoma velike zainteresovanosti omladine i drugih društvenih struktura (milicije, vojske, narodne odbrane i drugih).

Blagota Bojić

Na Izbornoj Konferenciji Saveza Vojvodine za džudo i sambo i srodne veštine, koja se održala 27. aprila 1980. godine u Novom Sadu, za Predsednika Saveza izabran je Prof. dr Milan Čanak, ugledan Profesor Univerziteta u Novom Sadu, Predsednik Skupštine Opštine Novi Sad.

Iako je Predsedništvo Saveza bilo kolektivni izvršni organ Konferencije Saveza Vojvodine, a svi članovi jednaka prava, dužnosti i obaveze za rad Predsedništva, izbor Predsednika Čanka i njegova saglasnost da bude na čelu džudo organizacije Vojvodine, mnogo je značila za džudo Savez i uopšte za džudo sport. Nažalost, Predsednik dr Milan Čanak se ubrzo ozbiljno razboleo i u avgustu mesecu 1981. godine preminuo.

Na Izbornoj Konferenciji, koja je održana 07.februara 1981. godine na Paliću, kojom je predsedavao Nićifor Todorović, delegati vojvođanskih klubova izabrali su za Predsednika Saveza Ištvan Valihoru, delegata iz Subotice.

Opterećeni lošim međuklubskim odnosima dva džudo kluba iz Novog Sada, Slavije i Partizana, predsednik Predsedništva Ištvan Valihora sazvao je 24. decembra 1981. godine Konferenciju Saveza, koja je protekla u međusobnim optužbama dva kluba, koji su zakljućili da loši odnosi između džudo klubova Slavije i Partizan-HINSa prete da unište (u pisanim materijalima se upotrebljava reč „unište“) džudo u Novom Sadu, a samim tim i u Vojvodini.

Nakon iscrpnih diskusija donet je zaključak, da se iz naziva saveza briše reč „Sambo“ i da Savez u buduće nosi ime „Savez Vojvodine za džudo i srodne veštine“ i da se naredna Konferencija održi 20 februara 1982. godine.

Na Izbornoj Konferenciji, koja je održana 20. februara 1982 godine, za Predsednika Saveza izabran je Marko Stipankov, delegat iz Sombora. Na čelu Predsedništva Saveza Stipankov je bio do 28. januara 1984. godine, kada ga je na Izbornoj Konferenciji zamenuo novoizabrani Predsednik Saveza, delegat iz Temerina, Đura Milojević.

Kako je skoro svake godine dolazilo do promene Predsednika Predsedništva, 22. februara 1985. godine, za Predsednika je izabran Jovo Višekruna, delegat iz Novosadskog Džudo kluba Partizan – Hins.

Na Konferenciji koja je održana 20. marta 1986. godine za Predsednika Saveza izabran je Miloš Novičić, delegat iz Novog Sada.

Konferencija Saveza je na svojoj sednici, održanoj 04. juna 1988. godine, izabrala za Predsednka Saveza dr Momčila Vukićevića, delegata iz Novosadskog Džudo i Sambo kluba Slavija.

Godine 2000 i 2001. predsednik Saveza bio je Pavle Bajčetić.

Od 2001 do 2005 godine Ppredsednik saveza bio je mr. Milorad Bejatović, dok je na konferenciji koja je održana xx xx 2005. godine za Predsednika Saveza izabran Prof. dr Slavko Obadov.

PREDSEDNICI SAVEZA OD 1962 – 2007.

1962 – 196X – DRAGIŠA CVEJIĆ

X – BLAGOTA BOJIĆ

1980 – 1981 – Prof. dr MILAN ČANAK

1981 – 1982 – IŠTVAN VALIHORA

1982 – 1984 – MARKO STIPANKOV

1984 – 1985 – ĐURA MILOJEVIĆ

1985 – 1986 – JOVO VIŠEKRUNA

1986 – 1988 – MILOŠ NOVIČIĆ

1988 – 199- – Prof. dr MOMČILO VUKIĆEVIĆ

199- – 199- – SVETOZAR MIHAILOVIĆ

199- – 199- – KRESOJE MARINKO

2000 – 2001 – PAVLE BAJČETIĆ

2002 – 2005 – mr MILORAD BEJATOVIĆ

2005 – 2009 – Prof. dr SLAVKO OBADOV

2009 – danas – SVETISLAV VUKMIRICA

MATERIJALNA BAZA ZA RAZVOJ DŽUDOA

Dobri uslovi u kojima se sprovode trenažni procesi u džudo, kvalitetna organizacija tekmičenja, organizacija džudo kampova i seminara za trenere i sudije, organizacija razvojnog džudo centra, kao i centra za rad sa vrhunskim kvalitetom, predstavlja materijalnu bazu bez koje džudo sport ne može da opstane i da napreduje.

Pod pojmom osnovna materijalna baza podrazumeva se da svaki džudo klub treba da ima adekvatnu džudo salu, da je sala opremljena kvalitetnom džudo strunjačom (Tatami) – po mogućstvu da se strunjače ne postavljaju i skidaju, odnosno da su fiksirane, da sportisti imaju kvalitetnu džudo odeću (kimono) i da postoji stručni trenerski rad.

Za postizanje vrhunskih rezultata u džudou potrebno je daleko više od osnovne materijalne baze, a to su dobro organizovani klibovi, pokrainski Savez i džudo Savez Srbije, sa materijalnom osnovom koja može da obezbedi realizaciju sistema takmičenja (domaćih i međunarodnih) sistem priprema, kvalitetni stučno-trenažni programi, koje će sprovoditi kvalitetan trenerski potencijal i dobra medicinska kontrola i nega.

Od samog početka organizovanog rada džudoa na prostorima Vojvodine, novoosnovani klubovi imali su nepremostive probleme prilikom obezbeđenja osnovne materijalne baze. Gotovo da ne postoji ni jedan klub u Vojvodini koji nije prolazio kroz pravi pakao, u cilju obezbeđenja minimu usluva za nesmetan trenažni rad. Klubovi su se uglavnom selili iz jedne u drugu fiskulturnu salu, neke od osnovnih i srednjih škola, ili u DTV Partizanu, kojeg su imali uglavnom veći gradovi Vojvodine. Pojedini klubovi počinjali su svoj rad u veoma malim i neuslovnim prostorijama, koje uglavnom nisu imale provetravanje prostorije, često nisu postojali osnovni higijenski uslovi, a to je mogućnost da se sportisti okupaju posle treninga. Neke sale imale su velike probleme sa zimskim zagrevanjem, tako da je na takvim neuslovnim treninzima često dolazlo do povreda.

Prvi treninzi džudoa u pojedinim klubovima održavali su se na gimnastičkim kožnim strunjačama, ili na strunjačama od cirade, koje su bile napunjene konjskom dlakom. Nabavka, ili sticanje prava da se radi na rvačkim strunjačama u mestima gde je postojao rvački klub, za pojedine džudo klubove bila je prava privilegija. Tek sedemdesetih godina prošlog veka, na prostore Vojvodine počele su da pristižu prve strunjače iz inostranstva.

Iako su činjeni pokušaji da se džudo strunača počne praviti na našim prostorima, ti napori nisu urodili plodom. Beogradski „Sport“, fabrika za proizvodbju sportske opreme neospešno je napravila jednu seriju od oko 1000 strunjača, koje su se pokazale kao neadekvatne, jer njihova tvrdoća (penetracija-elastičnost) nije zadovoljila, tako da su se tokom treniga dešavale povrede zbog prevelike tvrdoće i slabe elastičnosti.

Novosadska fabrika kožne galanterije „Standard“, u saradnji sa Slavkom Obadovim, kao stručnim konsultantom i inicijatorom proizvodnje, pokrenula je izradu serije od 1000 komada strunjača, ali samom neadekvatnom tehnologijom nisu bili u stanju da zadovolji stroge kriterijume džudista, jer nisu uspeli da proizvedu mušemu (omotač strunjače), koja ima odgovarajuće šare.

Džudo strunjače, koje danas koriste džudo klubovi iz Vojvodine, nabavljaju se u inostranstvu i odgovaraju svim zahtevima džudo sporta. Džudo klubovi iz Vojvodine, nakon 50 godina nastanka i rada, mogu biti zadovoljni, jer u Vojvodini momentalno ima približno preko 5.000 kvadratnih metara kvalitetne strunjače. U poslednjih nekoliko godina (2004 – 2006) rukovodstvo Saveza nabavilo je u kupilo oko 1700 kvadratnih metara tatamija.

Džudo savez poseduje tri kompleta strunjača, koje se isključivo koriste za organizaciju takmičenja na prostorima Vojvodine i za organizaciju kampova, džudo škola i seminara.

Sportska odeća džudogi (kimono), koji je prvih godina rada bio prava retkost i gde je bilo skoro normalno da na treninzima džudisti pozajmljuju jedan drugom džudogi, kako bi mogli da učestvuju u borbama, danas je zaboravljena prošlost, jer svaki džudista ima najmanje jedan i više džudogija, posebno sportisti koji nastupaju na međunarodnim takmičenjima gde je obaveza da takmičar ima ispravan beli i plavi džudogi.

Organizacija džudo kampova i seminara u Vojvodini bila je od samog početka aktivnost kojoj se posvećivala velika pažnja i džudo Savez Vojvodine uvek je bio primer ostalim republikama i sredinama, kako je svake godine organizovao letnjr i zimske džudo škole i trening kampove. Ovakva organizacija davala je rezultate od samog početka, jer su džudisti Vojvodine uvek rezultatski prednjačili, bili organizaciono bolji i uspešniji od drugih džudo sredina.

STRUČNI KADAR je, sigurno, jedan od najvažnijih preduslova za uspešan rad i razvoj džudo klubova, a naročito vrhunskog džudo sporta. Dobra materijalna baza podrazumeva stalno stvaranje novog tručnog potencijala i usavršavanje postojećeg. Da bi se to postiglo neophodno je imati odgovarajući stručan tim, sastavljen od ljudi koji su se dokazali u svojim strukama. Tu se, pre svega, misli na metodičare sportskog treninga, sportskog medicinskog stručnjaka, psihologa sporta, antropomotoričara i stručnjaka za tehničko-taktičku i metodičku obuku džudista. Ovaj tim treba da ima zadatak da vrši stalnu edukaciju postojećeg trenerskog porencijala i da stvara nove trenere.

Ako se pogleda kako je u Vojvođanskom džudou u proteklom periodu radio stručni kadar i kako se u razgvijao tokom proteklih 50 godina, onda mora da se zaključi da je ovom značajnom segmentu razvoja, od samog početka posvećivana posebna pažnja.

Od samog početka nastajanja džudoa, najveću poteškoću predstavljala je činjenica da na prostorima Vojvodine postoji veoma mali broj poznavaoca tehnika džudo i džudžice i da oni sami ne mogu nositi teret školovanja i stvaranja novog stručnog kadra. Iz tog razloga odgovorni ljudi iz sreskog odbora, koji su vodili računa o kadrovskoj politici, organizovali su šestonedeljno večernje kadrovsko školovanje u nekoliko sportova. Tako je početkom aprila 1961. godine održan je prva kadrovska škola za džudo instruktore, koju su pohađalo 16 kandidata. Nakon završene škole kandidati su polagali za instruktore, što im je uz diplomu dalo za pravo da mogu rukovoditi radom u radničkim i sportskim kolektivima. Iz tog perioda, 30. maja 1961. godine, u listu Dnevnik izašao je tekst sledeće sadržine:

BUDUĆI INSTRUKTORI

Ovih dana u Novom Sadu održan je ispit za polaznike šestonedeljne večernje kadrovske škole, koju su pohađali kandidati za instruktore košarke i džudoa. Ispite je položilo 16 kandidata za instruktore džudoa i petorica za košarku. Među njima je bilo nekoliko istaknutih takmičara u ovim sportovima

KOMUNIKACIJE

Da bi jedna nova sportska disciplina zaživela na novim prostorima neophodno je upoznati javnost o karakteru tog sporta, svim njegovim pozitivnim osobinama, odnosno vrednosnim orijentacijama koje taj sport neguje, ukoliko se omladina opredeli i prihvati ga kao borilačku disciplinu, njegova efikasnost u sistemu psihofizičkog razvoja vežbača i razvoja sportske i borbene gotovosti. Ova vrsta komunikacije sa šitokim krugom znatiželjne javnosti nimalo nije bio laka, jer radi se o jednom sasvi novoj borilačkoj veštini, koja prerasta u sport i koja vuče korene sa dalekog istoka. Sa druge strane, upravo velika znatiželja o novom borilačkom sportu, za narod sa ovih prostora, koji je generacijama bio izložen vekovnom borbom za opstanak, bio je velik izazov. Takođe, kultura, nacionalna identifikacija i folklor japanskog naroda, koji se identifikuju kroz veštinu džudoa i džudžice, predstavljaju faktore koji ne mogu nikog da ostave ravnodušnim.

U teorijskom smislu, od metoda i brzine uspostavljanja komunikacije sa vojvođanskom javnošću, u mnogome je zavisio kvalitet i tempo razvoja džudo sporta na prostorima Vojvodine. Sama činjenica da je džudo sport zaživeo na prostorima Hrvatske i Slovenije još 1951. godine, u Srbiji 1953. godine jasno govori da je ideja razVoja džudoa na prostorima Vojvodine dosta sporo napredovala. Takođe, i nakon prvih organizovanih trenažnih aktivnost, džudo je i narednih nekoliko godina pokazivao slab trend razvoja. Ovo se može pravdati činjenicom, da su tehnički elementi džudoa veoma kompleksni i da je potreban duži vremenski period da se osnovne tehnike prihvate, da je bilo potrebno skoro dve godine da se jedan istinski stručnjak, dobar metodičar i osoba koja se potpuno posvetila džudou, dođe da živi na ovim prostorima i da pokrene točak razvoja džudoa u Vojvodini. Pored ljudskih faktora, specijalizovana oprema koja je neophodna u trenažnom procesu i za održavanje sportskih takmičenjqa, takođe su bili otežavajući faktori za brzu, kvalitetnu i uspešnu komunikaciju.

No i pored svih kompleksnih i otežavajućih okolnosti, širenje ideje i razvoja džudoa na prostorima Vojvodine iz godine u godinu se sve više zaukavao i uticao da se džudo polako prihvata u većini sredina.

Iako je u vremenu od 1957. godine pa sve do 1960. u sredstvima informisanja (novinama) bilo veoma malo natpisa o džudou i aktivnostima ljudi koji su pokrenuli ovu izuzetni važnu aktivnost. Ipak, pomenućemo nekoliko natpisa:

Najbolja komunikacija sa javnošću i prikaz svih tehničkih osobenosti džudoa uvek su bile javne demonstracije veoma atraktivni džudo tehnika, od kojih je ponekad gledaocima zastajao dah. Ovakva javna demonstracija prvi put je održana septembra meseca 1960. godine. Iz tog perioda novosadski list Dnevnik objavio je više tekstova:

Novinski list Dnevnik – 15. decembar 1959. godine

„IDUĆE NEDELJE U NOVOM SADU:

D E M O N S T R A C I J E

DŽUDOA I DŽIU-DŽICE

U demonstracijama „veštine samoodbrsne“ učestvovaće vrhinski džudisti

i učenici nedavno osnovane džudo-škole u Novom Sadu

POSLEDNJE VREME DŽUDO I DŽIU-DŽICA postaju sve popularniji u Jugoslaviji. U pokrajini ovaj sport dobija već masovne razmere. Nekoliko meseci po osnivanju škole džudoa i džiu-džice pri OTAK Slavija u Novom Sadu broj učenika prešao je cifru 170. I svakim danom dolaze novi. Dolaze radnici, studenti, učenici, službenici…

Međutim, gledaoci su dosad imali vrlo malo prilike da se upoznaju sa veštinama ovog sporta. Održana su samo zvanična takmičenja, dok je demonstracija bilo vrlo malo.

OTAK Slavija je zbog toga rešila da u mnogim mestima Novosadskog sreza održi po jednu demonstraciju ovog sporta, čiji je jedini cilj – samoodbrana. Već iduće nedelje u Novom Sadu će se održati prva iz serije ovih priredaba.

- U velikoj Sali Radničkog doma u nedelju u 18 časova uz učešće ekipnog prvaka države, Partizana iz Beograda i 15 odabranih džudista novosadske škole džudoa, Novosađanima će prvi put biti prikazan velik broj veština. Džudisti Partizana demonstriraće zahvate, poluge i davljenja, zatim odbrane od puške, noža, pištolja, stolice, batibe, hvatanja za kosu i druge. Pored ovog beogradski majstori i majstorski kandidati izvešće demonstracije svih bacanja iz džudoa. Takmičari Slavije prikazaće seriju padanja sa amortizacijom udara, dok će članovi oba kluba izvesti veštine randori-tehnike.

- U sportskimborbama džudoa sastaće se ovi parovi: laka kategorija: Nikić i petrović, srednja: Vukomanović i Stojaković i teška: Cvejić i Pirković. Ove borbe biće veoma zanimljive, s obzirom da se radi o susretu naših vrhunskih džudista. Vukomanović je, naprimer ovogodišnji državni prvak. Na evropskom prvenstvu u Beču zapažen je kao jedan od veoma talentovanih i perspektivnih boraca. Jedna od najzanimljivijih tačaka biće odbrana od masovnog napada, koju će izvesti Svetozar Mihajlović, majstorski kandidat i nastavnik novosadske škole džudoa, sa članovima Partizana.

I najmlađ će imati svoju tačku. Dva mališana Slavije sastaće se u kratkotrajnoj borbi.

Tokom celog programa obaveštenja gledaocima davaće dr Milutin Mijušković, bivši džudista beogradsko Partizana, a sada Slavije. Cene ulaznice su 100 i 150 dinara.

Kako smo saznali od predsednika OTAK Slavije Dragutina Cvejića, početkom januara ovaj program biće izveden u Bačkoj Palanci, a zatim u Žablju“.

Vr.

Novinski list Dnevnik – 18. decembar 1959. godine

„NA DANAŠNJIM DEMONSTRACIJAMA DŽUDOA I DŽIU-DŽICE

U NOVOM SADU UČESTVOVAĆE

I J E D N A Ž E N A

Ova interesantna priredba održaće se u Radničkom domu u 18 časova

NA DANAŠNJIM DEMONSTRACIJAMA VEŠTINA DŽUDOA I DŽIU-DŽICE, koje će u velikoj Sali Radničkog doma izvoditi članovi ekipnog prvaka države, beogradskog Partizana i učenici škole džudoa i džiu-džicu u Novom Sadu, gledaoci će imati prilike da vide jednu, u Jugoslaviji, veoma retku pojavu. Pored nekoliko poznatih džudista, veštine ovog sporta demonsrtiraće Novosađanima i jedna žena. Kao što smo već javili, u sportskim borbama nastupiće ovi parovi…….

Ova interesantna priredba koja se u Novom Sadu izvodi prvi put, a kojom će tokom iduće godine moći da posmatraju i stanovnici još nekih mesta Novosadskog sreza, počinje u 18 časova“.

Vr.

Novinski list Dnevnik – 07.02.1960.godine

DŽ U D O O S V A J A

DŽIU-DŽICU EGZIBICIJE ODUŠEVILE GLEDAOCE

PET UČENIČKIH POJASEVA (beli, žuti, narandžasti, crveni, plavi i braon) treba osvojiti, pa tek onda steći naziv majstora džudoa. A majstor džudoa ima prava da na takmičenju dolazi u kimonu koji je uvek bele boje,obavijenom crnim pojasem…

Crni pojas je cilj svih džudista sveta. On označava početak uspona na lestvicama sa 12 stepenica. Ikada steknete titulu majstora, džudista uz crni pojas dobija i takozvani „jedan dan“. Dalji napredak je težak i zahteva samoodricanja i strpljivog rada. Najveći domet u ovom sportu – „dvanaesti dan“ – još niko nije osvojio.

Pre neko veče bili smo na jednoj priredbi džudista. U Novom Sadu su gostovali članovi ekipe beogradskog Partizana i u prijateljskom susretu odmerili svoje sposobnosti sa Novosađanima koji su početnici u ovom sportu,

Sala u kojoj se održavao susret bila je dupke puna. Gledaoci su u požetku ćutke posmatrali borbe. Tada je dr Milutin Mijušković (on je tokom celog meča davao objašnjenja o pojedinim zahvatima, pravilima džudoa, istorijatu ove veštine) potpalio varnicu:

- U drugim zemljama takmičenja su bučna… Posetioci ne štede grlo, bodre svoje ljubimce… Posetioci ne štede grlo, bodre svoje ljubimce…

Ovo kao da je bio signal. Salom se često prelamao pljesak. A najveće oduševljenje zavladalo je kad su se na strunjači pojavili najmlađi takmičari, učenici škole džudoa u omladinskom teškoatletskom klubu Slavija. To je bila egzibiciona borba. Borili su se Aleksandar Cvejić i Aleksandar Šević koji nemaju jođ ni punih 11 godina.

Kada je već priredba bila zavrčena i gledaoci napustili salu, naš foto-reporter zamolio je rukovodioca škole džudoa u Novom Sadu, Mihajloviča, da prikaže grupnu odbranu od grupnog napada.

Na Mihajlovića su istovremeno nasrnula četiri člana Partizanove ekipe. Iako je bio opkoljen sa svih strana, napadnuti je u tren oka oborio sva četiri napadača. Sve je to izvedeno tako brzo da je foto-reporter bio iznenađeni – molio da se demonstracija ponovi…

D. Šimšić

Novinski list Dnevnik – 30. septembar 1960.godine:

„PRVI PUT U VRŠCU

U OKVIRU PROSLAVE DANA BERBE GROŽĐA, u Vršcu su održana mnogobrojna sportska takmičenja. Ljubitelji rvačkog sporta imali su priliku da posmatraju veoma dobar meč izmešu gradskih reprezentacija Vršca i Sarajeva, koji se završio pobedom domaćina od 10:6. Održana je ……………………………….. .

Ali, najviše aplauza odneli su članovi novosadske Slavije, koji su demonstrirali veštine džudoa i džiu-džice. Ovo je bilo prvo gostovanje i prve demonstracije ovog sporta u Vršcu.

NA SLICI vidimo trenera Slavije Svetozara Mihajlovića kako sa svojim učenikom, Širočkom, pokazuje odbranu od napada nožem“.

B. V.

Novinski list Dnevnik – 02. oktobar 1960. godine

„DŽUDO – DŽIU-DŽICA

Članovi novosadske OTAK Slavije izvešće dvočasovni večerašnji program demonstracije džudoa i džiu-džice u Đurđevu“.

B. V.

—————————————————————————–

Novinski list Dnevnik – 14. oktobar 1960. godine

DŽ U – D O

O S V A J A N O V O S A Đ A N E

Sport za sve od 7 do 70 godina!

DŽU-DO, sport ili (veština samoodbrane) koji je ponikao u Japanu – sve više osvaja novosađane. U Sali „Slavije“ kraj Kanala zatekli smo pedesetak dečaka i mladića u crnim, crvenim i plavim gaćicama i belim kimonima – među njima je i plavokosa 19-godišnja devojka Irena Virag.

- Na strunjače ! – odsečno je komandovao mladić u belom kimonu sa crnim pojasom, Svetozar Mihajlović, brodski tehničar, džu-do trener u slobodnom vremenu.

- Horovec, Kaluđerski, Maleš, Cvejić…, – kad je prozvan i poslednji učenik, svi svi su skrstili noge, pognuli se napred i time pozdravili učitelja. I on je njih pozdravio drevnim japanskim pozdravom.

Prvo su mladići trčali i zagrevali se, a onda je na strunjačama počelo uvežbavanje padova, zahvata, zatim je vežbana odbrana od noža, pištolj, udaraca,davljenja.

- To je vrlo korisna veština za sve, od 7 do 70 godina, – kaže trener.

Džu-do osvaja novosađane. Stotinu mladića dolazi svake večeri na igralište „Slavije“. I u nekim školama se održavaju kursevi. Šteta je samo što se ne pruže bolji mogućnosti za rad. Sala „Slavije“ je neprovetrena, slabo osvetljena, nema kupatila. A sem toga – uskoro će se morati rušiti. Kuda će džudisti?

Đ. N.

Ovakvih džudo i džudžicu demonstracija bilo je puno, iako redstva informisanja nisu dovoljno posvećivali pažnju ovim aktivnostima. Retko koji novinar je želeo da piše o džudou, jer su verovatno slabo bili upućeni u veštine džudo, a posebnu poteškoći su bili japanski nazivi tehnika, komande prilikom borbi i sistem napredovanja i vrednovanje rezultata i znanja (pojasevi). Međutim to nije smetalo da džudisti Slavije, sa svojim trenerom Svetozarom Mihajlovićem, skoro svake nedelje učestvuju u nekom od vojvođanskih mesta i prikazuje svu lepotu i atraktivnost džudoa i džudžice. Neka mesta i gradovi obilaženi su i više puta, a po podacima kojima raspolažemo to su bila sledeća mesta i gradovi: Vršac, Bela Crkva, Pančevo, Zrenjanin, Kikinda, Mol, Ada, Senta, Đurđevo, Subotica, Sombor, Kula, Vrbas, Stepanovićevo, Temerin, Titel, Žabalj, Bečej, Bačka Palanka, Beočin, Ruma i Sremska Mitrovica.

Pored javnih demonstracija, posebnu atrakciju i najbolji način prikaza i popularizacije džudoa, bio je dolazak japanskih stručnjaka, koji su bili u misiji popularizacije ovog sporta širom sveta. Atraktivna bacanja, koja su izvodili vrhunski, često najbolji poznavaoci i šampioni džudoa, bili su nezaboravni događaji koji se dugo nisu zaboravljani. Ovakve priredbe bile su izuzetno posećene i umnogome su pomogle dalji razvoj džudo sporta na prostorima Vojvodine.

Iz tog perioda novosadski list Dnevnik objavio je sledeća dva teksta:

Novinski list Dnevnik – 30. septembar 1961. godine.

„ZANIMLJIVA VEST ZA LJUBITELJE DŽUDOA

JAPANAC NAGAOKA U NOVOM SADU

Ovaj trener i takmičar svetskog glasa demonstriraće večeras u 19

časova u Radničkom domu veštine džudoa

Jedan od najmlađih sportova Novog Sada priređuje večeras u 19 časova u sali Radničkog doma svojim poklonicima retko uživanje – na strunjačama novosadskih džudista veštine ovog sporta demonstriraće majstor svetskog glasa i nosilac majstorskog pojasa petog dana, 25-godišnji Japanac dr Kokiši Nagaoka, profesor džudoa na univerzitetu u Kelnu, član japanske federacije i jedan od najtraženijih svetskih trenera, koji poslednjih pet godina vodi nemačku državnu reprezentaciju. Njegova sportska karijera počela je već u šestoj godini, da bi već u 13. dobio zvanje majstora.

Dr Nagaoka je već treći put u Jugoslaviji, a poslednjih dsestak dana proveo je u Beogradu, gde je vodio seminar takmičarima Partizana. Na poziv novosadskih džudista rado se odazvao da među njima provede jedno veče. Tako će Novosađani moći da posmatraju ovog odličnog poznavaoca svih japanskih veština u kojima je potrebna neverovatna harmonija pokreta svih delova tela.

Pored džudoa, videćemi i „ajkido“ (takvo baratanje palicom da čovek sa njom može da seče drva), „karate“ (udarce takozvanog japanskog smrtonosnog baleta), „gošin-džice“ (jedinstvo 21 sistema raznih veština) i druge lepote ovog sporta.

Pored Nagaoke, u Novi Sad će gostovati i Svetislav Ivanović, nosilac pojasa drugog dana i trener beogradskog Partizana, kao i Stojan Stojaković trećeplasirani na apsolutnom šampionatu Evrope.

Juniori beogradskog Partizana održaće meč sa odgovarajućom ekipom novosdskih džudista, a njihove borbe sudiće Nagaoka. U ekipi domaćih takmičara boriće se Čikoš, Pilić Sovilj, Kostantinidis, Oravec i Kecman. Biće to ustvari poslednji ispit juniora pred državno prvenstvo u Sarajevu, koje će se održati iduće subote i nedelje.

Nagaoka će, pored toga, izvesti i po nekoliko borbi sa domaćim džudistima Malešom, Kovačevim, Martonom i Širočkom, a videćemo i elemente koje će demonstrirati najmlađi novosađani“.

B. V.

Novinski list Dnevnik – 02.oktobra 1951. godine.

„GOSTOVANJE JAPANSKOG DŽUDISTE Dr KOKIŠIJA NAGAOKE

U NOVOM SADU

ZADOVOLJNI GLEDAOCI

Pored Nagaoke, oduševili su i novosadski juniori,

Koji su pobedili beogradskog Partizana sa 9:3 (!)

Sala Radničkog doma u Novom Sadu često je preksinoć odzvanjala od oduševljenih poklonika i aplauza gledalaca, koji su vrlo izdašno nagrađivali uspele poteze i zahvate malog Japanca, koji je demonstrirao veštine džudoa, džiu-džice i druge načine ove, za nas, još uvek dosta tajanstvene i neobične vrste japanske samoodbrane. Tek preksinoć moglo je da se vidi koliko još mnogo treba da uče i naši najbolji džudisti i šta sve mora da zna jedan nosilac crnog pojasa petog dana.

Zaista bi bilo veoma teško reći, u kojim elementima je doktor wekonomskih nauka bio najbolji. Svaki njegov pokret bio je sračunat, harmoničan zahvat siguran i neodbranjiv. Čini se da su, ipak „kate-karatea“ (školski rad udaraca) ostavile najbolji utisak na gledaoce, mada ništa manje nisu bili upečatljivi zahvati „gošin-džica“, tog čudnog jedinstva dvadeset jednog sistema ovog sporta. Njegov sparing-partner, leteo je i padao, kad god je to Japanac želeo.

Zadovoljnim gledaocima pored dr Nagaoke, vrlo uspešno je demonstrirao školski rad i neke osnovne elemente trener beogradskog Partizana i naš poznati džudista Svetislav Ivanović, nosilac pojasa drugog dana, dok su buru aplauza odneli i najmlađi novosađani.

No, posebno zadovoljstvo Novosađanima su priredili juniori novosadskih klubova, Slavije i Partizana, koji su održali zvanični prijateljski meč, sa odgovarajućom ekipom beogradskog Partizana. Očekivalo se, s obzirom da su Beograđani poslednjih deset dana trenirali sa Nagaokom na seminaru i da je početak sezone, da će domaći džudisti pretrpeti ubedljiv poraz. Međutim, na opšte iznenađenje domaći su prevazišli sva očekivanja i vrlo lako savladali goste sa 9:3. To je, čini se, dosad najveći uspeh novosađana, koji daju nade da će ovi mladići vrlo uspešno reprezentovati glavni grad naše pokraine na državnom prvenstvu u Sarajevu, koje će se održati u subotu i nedelju.

U lakoj kategoriji Čikoš je izvojevao pobedu u vrlo lepom stilu, dok je drugi predstavnik ove kategorije, Dragić, ostavio vrlo lep uspeh, mada je njegova borba završena nerešeno. U srednjoj kategoriji efektno je radio Kostantinidis, tako da jedan od najboljih Partizanovih takmičara, Šop, nije mogao da mu odoli. I Oravec je bio vrlo siguran tako da je i on zasluženo doneo dva boda. Više se očekivalo od Sovilja u teškoj kategoriji (poražen je) al je njegovu „štetu“ „izvadio“ drugi predstavnik, Kecman, koji je zasluženo pobedio.

Posle preksinoćnih demonstracija ovog sporta, dr Kokiši Nagaoka nam je izjavio:

- Novosađani su dobar materijal. Snažni su i vrlo perspektivni. Vidi se da im treba još mečeva da bi se oslobodili treme, a u vezi sa tim i da isprave gard. Naime, drže se dosta povijeno, što je ustvari odraz straha.

Trener Partizana Svetislav Ivanović, bio je znatno izdašniji u oceni novosadskih takmičara:

- Ima nekoliko pojedinaca, koji, uz savestan rad, ubrzo mogu da postanu i pravi bauk za seniore. Ako mladići nastave da napreduju ovim tempom kao dosad, veruje da će se o toj ekipi čuti nadaleko.

Upitali smo trenera novosadskih džudista Svetozara Mihajlovića dali je zadovoljan rezultatom i šta očekuje od nastupa u Sarajevu:

- Rezultati juniora je prevazišlo sva očekivanja. Naravno da sam zbog toga zadovoljan, a to će biti još jedan impuls za još savesniji rad.

Dr Nagaoka je obećao da će gledati da pronađe slobodne termine i da nas poseti ponovo u februaru iduće godine“.

B. V.

Još dva novinska članaka lista Dnevnik, bili su posebno interesantni, jer najavljuju i opisuje prvo javno takmičenje boraca iz džudo kluba Slavije i Japana:

Novinski list Dnevnik – 11. juni 1963. godine:

„VEČERAS GOSTUJU U NOVOM SADU JAPANSKI RVAČI I DŽUDISTI

DVE ZLATNE NA NOVOSADSKOJ STRUNJAČI

Priredba će se održati u 19 časova na igralištu Partizana na Telepu

Japanski rvači i džudisti gostovaće večeras u Novom Sadu. Oni će se na nezvaničnom susretu sastati sa našim reprezentativcima u rvanju slobodnim i grčko-rimskim stilom, kao i novosadskim džudistima. Priredba će se održati na igralištu Partizana na Telepu . Početak u 19 časova, u slučaju lošeg vremena priredba će se održati u Domu Partizana, takođe na Telepu.

Japanski rvači………………. U džudo programu pored Japanaca učestvovaće novosadski džudisti Mihajlović, Kostantinidis i Dragić, koji je na državnom prvenstvu u Novom Sadu eliminisao evropskog prvaka u juniorskoj konkurenciji Hauptmana“.

S.

Novinski list Dnevnik – 13. juni 1963. godine

„GOSTOVANJE JAPANSKIH RVAČA IDŽUDISTA U NOVOM SADU.

DOMAĆINI IZNENADILI

Jugosloveni pobedili u grčko-rimskom stilu i džudou (!),

a Japanci u rvanju slobodnim stilom

Oko hiljadu Novosađana prisustvovalo je preksinoć zanimljivom programu, koji su priredili rvači i džudisti iz Japana i naše zemlje. Domaćini su ovom prilikom postigli dobar uspeh, jer su bili bolji od gostiju sa Dalekog istoka u rvanju grčko-rimskim stilom i džudou, dok su Japanci nadmašili domaćine u rvanju slobodnim stilom.

Od četiri predviđene, u rvanju grčko-rimskim stilom održane su samo tri borbe, jer je jedan od gostiju bio povređen. Pobeda je pripala domaćinima sa 7:1,. Zrenjaninac Jovanov savladao je Ikedu, u borbi koja nije oduševila gledaoce, kao ni ostale borbe u klasičnom stilu. Tanasić je bio bolji od Saita, dok su Tereček i Oribe podelili bodove. Pavičević je dobio bodove bez borbe.

Svetski asovi u slobodnom stilu veoma su brzo savladali domaćine i pobedili sa 8:0. Jedino je Jusufov izgubio na poene, a ostali tušem. Jusufov se borio protiv Imazumija, četvrto plsiranog na nedavno održanom svetskom prvenstvu u Sofiji. Svetski prvaci Vatanabe u perolakoj i Horijuči u lakoj, pre isteka regularnog vremena tuširali su Tefikova i Imerija. U velter kategoriji Sasaki je takođe tušem savladao Demirija.

Veliko iznenađenje postigli su domaći takmičaru u džudou. Iako se očekivala ubedljive pobede takmičara iz Japana domaći su se srčano borili i savladali goste sa 4:2. Mihajlović je u prvoj borbi porazio Horijučija, dok su Kostantinidis i Dragić izvojevali nerešene rezultate protiv Oribea i Sasakija“.

S. Lazukić

Iz natpisa se vidi da su se, rvač klasičnim stilom Oribe i svetski prvak u slobodnom stilu Hirrojuči, takmičili i u džudou, međutim, to nikako ne umanjuje uspeh novosadskih džudista, kada se zna da je džudo u Japanu obavezan nastavni predmet u svim školama i da su pomenuti rvači aktivno trenirali i takmičili se i u džudou.

Kako je ovom događaju lično prisustvovao i jedan od autora ove Monografije, Slavko Obadov, on daje svoj komentar tog sportskog događaja.

Iako sam počeo da treniram džudo tri meseca pre tog događaja, veoma mi je sveže ostalo u sećanju ovo takmičenje. Takmičenje rvača i džudista održalo se pod otvorenim nebom, na betonskom košarkaškom stadionu Partizana na Telepu. Na ovu sportsku manifestaciju okupilo se preko hiljadu gledalaca, koji su se tiskali u izuzetno velikoj gomili, u želji da budu što bliži strunjači. Čuvari reda jedva su uspevali da održe potrebnu regularnost da se takmičenje može da održi. Skoro svi članovi džudo kluba Slavija organizovano su došli da prisustvuju tako značajnom takmičenju i da navijaju za svoje drugove, a naročito za trenera. Lično sam uspeo da se domognem prvog reda, sedeći na betonskom terenu. Sve borbe su se odvijale na rvačkim strunjačama.

Kako su se prvo odvijale borbe u rvanju grčko-rimskim stilom i koje nisu bile dovoljno zanimljive, odmah sam se opredelio da je bolje da posmatram svoje drugove i trenera Mihajlovića kako se zagrevaju na drugom terenu. Nakon završetka klasičnih rvačkih borbi, mnogo zanimljivije su bile rvačke borbe u slobodnom stilu u kojima su dva Japanca, svetski prvaci, demonstrirali izuzetnu tehniku i borbenost.

Džudo borbe bile su tada prava atrakcija za okupljenu mnogobrojnu publiku. Već na samom početku, u prvoj borbi, trener kluba Svetozar Mihajlović je jednim nožnim čišćenjem Sasae-Curikomi-Aši (Sasae-Tsurikomi-Ashi), uspeo da baci na leđa japanskog borca Horijučija i da postigne prvu pobedu, što je bilo propraćeno burnim ovacijam i oduševljenjem. Drugoj dvojici boraca, Kostantinidisu i Dragiću, koji su tada imali nepunih 18 godina, trenerova pobeda kao da je dala krila i oni su pružili maksimalnu borbenost i želju da i oni pobede. Ipak obe borbe su na kraju zavrčene nerešenim rezultatom, što je bilo veoma dobro pozdravljeno od publike i što je doprinelo da u ukupnom skoru ekipa džudo kluba Slavije pobedi ekipu Japana.

Ovaj sportski događaj ostavio je na mene, moje klubske drugove i mnogobrojne gledaoce tako povoljan utisak, da je još više popularisao džudo na ovim prostorima, a nas džudiste još više vezao za ovaj sport.

ORGANIZACIJA PRVIH DŽUDO TAKMIČENJA NA PROSTORIMA VOJVODINE

Pored ekipnih takmičenja (susreti), koja su prva organizovana na prostorima Vojvodine, prva pojedinačna takmičenja bila su apsolutnoj kategoriji i u težinskim kategorijama (laka, srednja i teška kategorija).

Među prvim Državnim pojedinačnim takmičenjima, na kojima su nastupali džudisti iz Vojvodine bilo je junniorsko prvenstvo Jugoslavije, koje se održalo 18. marta 1961. godine u Zagrebu. Na ovom takmičenju učestvovalo je šest vojvođanskih juniora. Iz tog perioda moglo se u novinskom listu Dnevnik prošitati tekst sledeće sadržine:

Dnevnik, 18.03. 1961. godine.

„N O V O S A D S K I DŽ U D I S T I

BORE SE ZA TITULU PRVAKA DRŽAVE

Na današnjem i sutrašnjem takmičenju u Zagrebu nastupiće pet članova Slavije i jedan DTV Partizana sa Telepa.

ŠEST NOVOSADSKIH DŽUDISTA, pet iz Slavije i jedan iz DTV Partizana sa Telepa, otputovali su sinoć u Zagreb, gde će danas uveće i sutra pre podne učestvovati na juniorskom prvenstvu države kao predstavnici Srbije. Pored hih, našu republiku će zastupati još trojica takmičara iz Beograda (jedan iz Studenta i dvojica iz Radničkog) koji su na prošlonedeljnom prvenstvu Srbije u Novom Sadu zauzeli jedno od prva tri mesta. Sa trenerom Svetozarem Mihajlovićem iz Novog Sada su otputovali takmičari lake kategorije: ČIKOŠ (prvak Srbije) i PILIĆ (trećeplasirani), KOSTANTINIDIS (drugi) i ORAVEC (treći) za srednju kategoriju i KECMAN (drugi)i SOVILJ (treći na prvenstvu Srbije) za tečku kategoriju.

Pored ovi devet, na takmičenju će učestvovati još 27 predstavnika Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Slovenije. Dva najuspešnija takmičara iz Zagreba učestvovaće na evropskom prvenstvu u Milanu, koje će se verovatno održati u maju mesecu ove godine“.

Vr.

Nako održanog prvenstva države za juniore, gde su vojvođanski džudisti osvojili prve državne medalje u juniorskoj kategoriji, objavlje je novinski članak sledeće sadržine:

Dnevnik, 20.03.1961. godine:

NOVOSAĐANI OSVOJILI DVA DRUGA MESTA NA

DRŽAVNOM OMLADINSKOM PRVENSTVU U DŽUDOU

ZAGREB: U Zagrebu je održano 4. omladinsko prvenstvo Jugoslavije u džudo sportu na kojem je 30 takmičara predstavljalo 12 klubova iz Hrvatske, Srbije Slovenije i Bosne i Hercegovine.

U lakoj kategoriji titulu prvaka osvojio je Kukovec (Branik Maribor) ispred Čikoša (Slavija – Novi Sad) i Ignjatovića (Radnički – Beograd).

Prvak srednje kategorije je Košuta (Džudo-klub – Zagreb), drugo mesto zauzeo je Radujković (Univerzitet – Beograd) i treće Seleš (Olimp . Celje).

U teškoj kategoriji prvak je Krajnović (Mladost – Zagreb) ispred Sovilja (Slavija – Novi Sad) i Zafošnika (Impol – Slovenska Bistrica)

Vr.

Iste godine, 10.04. 1961. godine održano je šesto prvenstvo Jugoslavije u seniorskoj konkurenciji. Na ovom takmičenju nije bilo predstavnika Vojvodine, koji joč uvek nisu uspeli, da se putem republičkih kvlifikacij izbore za nastup na prvenstvo Juhoslavije. No mora se istaći da je na ovom prvenstvu Države nastupio džudista koji radi i trenira u Novom Sadu i koji je trener novosadske Slavije. To je Svetozar Mihajlović, koji je učestvovao na prvenstvu Jugoslavije i osvojio treće mesto u lakoj kategoriji

Zahvaljujemo profesoru dr Slavku Obadovu koji nam je nesebično ustupio deo materijala iz svoje monografije „50 GODINA NASTANAKA I RAZVOJA DŽUDOA NA PROSTORIMA VOJVODINE“.